Кад маме морају саме

јануар 05 23:36 2016

 

Наиђу данас две млађе баке (баке по годинама и по функцији), гледају како се с Леном у наручју играм и с њом и с Николом који ми се мува око ногу, кажу- сине, ми кад год прођемо ти увек тако сама с њима, па како успеваш, јако су ти мали?!

Гледам око себе, нема никог другог, јасно им је, видим, да сам ја родила то двоје, јесте да од све те даноноћне фрке не личим на себе, али личим још увек на женско, не баш на сина! Али ‘ајд.

mama i dete

Нисам баш сама, имам и мужа, само је на два посла, па га не видите. Ми га срећом виђамо често.

А јел’ ти помогне он бар нешто?

Не.

Јао, страшно… па како…

Синхронизоване као два пандура у патроли, једна прича, друга клима или забринуто одмахује главом, кад већ како затреба.

Ништа он МЕНИ не помаже, мој муж је тата! Диван тата. А и диван муж. Није што је мој, али ето, запао ми такав, смејем се ја, смеју се и оне.

Е, јеси шашава, живи нам и здрави били! А јел’ вам помогну бабе и деде икако?

Ко како и кад може, колико год могу.

Јесте (сине) али дуг је дан, па ноћ, па суђе, јело, веш, па нахрани их, па успавај, па умируј, купај… И још ти с њима баш лепо радиш, играте се стално!

А јел’ пазиш на себе?! Једи, спавај, чувај се, иди негде мало сама, мисли на себе, требаћеш ти њима јако дуго, али требаш и себи (сине мој). То с двоје тако малих, то је годинама ужасно тешко, али после кад прегурате, милота ти буде!

Мисле ваљда на онај део кад те зову кево и обрате ти се кратко и јасно само кад смараш или нешто дуже кад питају шта има за ручак. За паре има одмах да их навикнем да ме ни не питају- нема.

Одоше оне, а ја остадох ево цео дан у чуду. Како су, сем што су сигурно и саме то прошле, знале шта ми је у свему овоме тешко? Што немам то мало времена за себе, мимо свих и свега. Од дугогодишњег само на себе усмереног живота прелаз на само на њих усмерен живот није ни мало лак. Уз тако мало сна, јела, измештања из тог контекста, а да при том не можеш на све то раније да се спремиш. И да успеш све што је потребно да спремиш за њих!

Само ме нису питале јел’ вам помаже држава.

Све бих ово, да се разумемо, ова два овако лепа, паметна, захтевна, али здрава и бескомпромисна учитеља, поново бирала, све и да сам знала да је толико (и) захтевно.

Мој је избор и што сам одлучила да све то прођем у Србији и размишљам, ево, цео дан о томе- и бабе знају колико је то тешко и колико је важно да имаш времена за себе! И да имаш све што треба за дете. Знају, јер су и бабе некад биле маме у тој истој Србији која мама изгледа никад неће бити. Србија је само у једној ствари тотална кева, пати за децом кад јој оду у иностранство!

Мој Никола је имао свега неколико месеци кад је обећала, преко оних који у њено име одлучују, да ће преузети директну одговорност за труднице и породиље изменом Члана 13. Закона о финансијској подршци породицама са децом, у оквиру кампање П(б)раво за маме, у којој су удружења Србија у покрету, Центар за маме и Родитељ, окупиле нас 250 да у све то упутимо свих 250 посланика.

Никола је 25. децембра напунио две године, два дана касније моје друго дете, Лена пола године! Јесте, брже ја правим и рађам децу, него што држава прави измене у, за живот породице, важним одлукама.

Знам и кога ту треба да буде срамота.

Како да има времена за себе мама која не прима плату која јој припада? Како да створи све што је неопходно за бебу? Како да та породица не трпи разне ломове? Како да се радује празницима? Док сви ми чекамо нову годину, оне чекају ресорно министарство и обећане измене Закона. Чекају паре које им припадају.

Шта “мама” с њима у међувремену ради, појма немам. Знам само шта би маме које их чекају радиле. И не знам шта раде и како се без њих сналазе у међувремену!

Али, ваљда је и држава као и ја решила да своју децу одмах научи да је само за паре не питају. Нема. Бар за њих. Иако је овде реч о парама које су у буџету већ предодређене за то.

Хвала мојој кући која ни динар није каснила с исплатама и која је тако кредитирала државу све време. И треба да ме је срамота док ово пишем јер та иста држава даје једнократне и вишекратне и којекакве помоћи, али ја се од тога такође најежим! Јер ја од државе, од оних који су се латили да је воде, који год и чији год да су, очекујем да створе услове да нам надокнаде и додаци ни не требају. Лицемерно је махати икаквим помоћима, а дозволити да те исте жене не добијају плату која им припада.

И све су ми те “помоћи” у фазону “кума донела, кума појела”, све се истопе на оно што вам за дете треба, а кошта колико и за одрасле. Одмах, ето, цене децу као одрасле људе, а ми то (срам нас било) не умемо да ценимо!

Маме су, дакле, преузеле ствар у своје руке и не одустају. Нацрт Закона са изменама које смо предложиле је готов. Завршене су и јавне расправе, следи уношење евентуалних допуна, потврђивање Нацрта на седници Владе и слање Скупштини на изгласавање.

Због свега тога поносна сам на све које су ту кампању организовале и на све те упорне и бескрајно стрпљиве маме! Иако није то њихов посао за време породиљског одсуства, њихов посао је тада да се брину о деци. И оне јако добро знају да дете не може да чека на храну. Знам и кога би требало да буде срамота што на све те измене толико чекамо, зашто за њих треба (?) толико времена. Само не знам шта за сво то време раде и како се сналазе маме којима касне плате.

Јесте, страшно је кад мама нема времена за себе.

Страшније од тога је само кад нема времена за своје дете.

 

Љубица Балаћ

 

Извор: mamanacose.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.