Kад мамина фрустрација викне: Не могу више!

новембар 29 20:20 2017

Kад мамина фрустрација викне: Не могу више!

Ако дајемо себи нешто више уживања и простора, бићемо бољи родитељи нашој деци. Да, сви то знамо у теорији, али у пракси много пута заборавимо на себе. И онда очекујемо аплауз. А он не дође.
Увек ћу, пре свега, да нагласим како ме моје дете обогаћује и чини бољом особом. И иза тога стојим у задњу децималу. Али, како свака медаља има две стране тако и ова наша. Моје најдраже, колико ме обогаћује,толико ме и исцрпљује. Јер једноставно – не слуша. Никога. Ни мене, ни учитељице, ни баку. Она има свој правац и по њему ради. А ја бих понекад од муке села и плакала.
Прошле недеље након што смо у последњи трен трчале да стигне у школу (а ја устајем 90 минута раније), учитељица ми је рекла да моја мезимица има бриљантан ум и побркане приоритете.Ок, не дословно тако, али у најкраћим цртама. Дакле, сви раде једно, она друго. Јер то баш сад мора да уради. Да се разумемо, најчешће то уопште нису ствари везане за школу.
И онда ја лудим. А она ћути. И гледа кроз прозор. Питам је мало касније, јеси ли размислила о ономе што је било. Kратко и јасно – НЕ. Није имала времена. Није јој се дало. Није јер није.
Моја фрустрација постаје још већа па причам у бескрај, а око моје ме пита: “А кад ћеш да завршиш да ти испричам шта је било у школи?” Муње и громови на најјаче.
И онда сам замолила свог пријатеља, колегу, бившег кума да се нађемо. Да видим како могу себи да помогнем да не блебећем толико. Јер евидентно не доноси помаке. Kако да се поставим другачије, да себи олакшам. Kако да боље разумем.

Kад сам последњи пут угодила себи?
И тако седимо ми на кафи и причам ја како у јуну идем први пут сама на море, 5 дана. Први пут без најдраже. И како чекам тај јун, како се радујем одмору у свом ритму.
Пита он мене: “А кад си последњи пут угодила себи?” Оно, угодила да си себи дала баш оно што ти треба. Хм. Хм. Хммм.
Ок, одем на тренинг кад год ми се пружи прилика. Изађем са другарицама кад ми је рођендан. Штета што је само једном годишње. Одем у биоскоп да гледам филм, а не цртаћ кад је мезимица с татом на скијању. И то је то. А година има 365 дана.
Фрустрирана јер се жртвујем, а нико ми не аплаудира због тога

Да одмах нагласим, не жалим се. То је све мој избор. Али, схватила сам да сам под притиском приоритета заправо одустала од себе. И онда била фрустрирана јер се ја жртвујем, а нико ми не аплаудира због тога. Зашто би аплаудирао, па то је мој избор.

Волим своје дете, али морам волети и себе

Шта желим да кажем? Ако дајемо себи нешто више гушта и простора, бићемо бољи родитељи нашој деци. Да, сви то знамо у теорији, али у пракси много пута заборавимо на себе. И онда очекујемо аплауз. А он не дође. Па се љутимо на ситнице. Глупости. Небитне ствари.
Имам пријатеље који, једном годишње, за своју годишњицу брака оду за викенд негде. Сами. Оду негде кад бака дође код њих и чува децу. И трају. Деле обавезе. Договарају се.Пуне батерије на разне начине.

Јер, резервоари енергије које пунимо уз децу су другачији од оних резервисаних за нас саме. Ми смо родитељи, али смо и даље индивидуе с потребама за забаву, одмор и слично.
Дакле, волим своје дете више од свега, али МОРАМ волети и себе. Јер једино јој тако могу да дам љубав која не тражи, не оптужује, не приговара. Љубав која воли и подржава.

Извор: Клоцкаоница

 

 

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.