Ово је оно што већина зна
Желимо Mинистарство просвете, али и цењене родитеље наших драгих ученика, подсетити шта спада у опис послова учитеља (оних који подучавају): извођење наставе, припремање наставе, ваннаставна активност, дежурства, секције, допунска настава, припремање и извођење приредби, информације, родитељски састанци, прегледање контролних радова и писаних вежби…
Оно што зна тек понеко
ОБАВЕЗНО лично и колективно усавршавање (праћење педагошке литературе, присуствовање семинарима, припремање тема од значаја за васпитање и образовање …), присуствовање седницама Наставничког виећа, Одељенског већа, стручних Актива, израда прилагођених програма за ученике с посебним потребама, учешће у различитим комисијама на нивоу школе, менторство приправницима…
Оно што још стоји у правилницима, и у опису је нашег посла, јесте и вођење дневника рада за редовну наставу, дневника рада за остале видове наставе, књиге евиденције слободних активности, прописаних евидентних листове за наставнике и ученике и друге табеларне прегледе, евиденције о реализацији плана стажирања приправника, израда годишњег плана и програма рада редовне наставе по предметима, исписивање ђачких књижица и матичне књиге…Формулари… формулари…формулари
А сад – спектакл!
На бројним семинарима у циљу саветовања просветних радника како да са што већом лакоћом понесу ово бреме које им је наметнуто, читав концепт се заправо свео на масу пропозиција, отворено изречених и неизречених правила која је неопходно слепо поштовати.
Ко треба да буде задужен да помогне родитељу да дете изађе на прави пут – особа која се годинама учила стрпљењу и разумевању, која је расла и стасавала са генерацијама које је испраћала, или неки безвредни шаблон који је заслугом још безвредније уредбе и несрећног сплета околности наједном постао “вредан”?
Добро, навикли смо ми на послушност, попуњаваћемо педагошке картоне. Када ће се учитељи бавити наставом?
Да ли ће бирократија заузети виши ступањ на лествици приоритета од преношења знања и васпитавања деце? Да ли је родитељима заиста на првом месту да неке бесмислене рубрике буду испуњене до последњег ступца, или је њихова замисао и циљ да им деца израсту у квалитетне, едуковане, способне и ваљане људе, можда баш будуће учитеље, наставнике, професоре? Да ли се ико определио за тако племенит посао да би се излагао ризику да постане непоправљив мизантроп бавећи се сувишним формалностима? Питање је – колико времена, енергије, елана, воље, интересовања и љубави према изабраном позиву тим просветним радницима одузимају штуре, сувопарне табеле, параграфи, фусноте итд? Или је, можда, и најбољима међу најбољима потребна преквалификација?
Татјана Зотовић