Своју децу дисциплинујемо с разлогом. Зато што желимо да буду добри и послушни.
Када родитељ виче на дете или га пошаље у „ћошак”, то готово никад није зато што жели да дете пати. Он једноставно покушава да помогне детету да схвати да његово понашање утиче на друге људе. Жели да га учини бољим, да његово понашање прилагоди друштвено прихватљивим нормама.
Али, постоји разлика између тога да одгајате дете које се плаши да ће упасти у невољу ако нешто уради, и дете које разуме разлику између исправног и погрешног. Кад наша деца одрасту нећемо моћи да будемо уз њих сваког секунда њиховог живота. Ако желимо да они науче да доносе добре одлуке чак и када нисмо присутни да на то утичемо, они морају бити мотивисани нечим већим и важнијим од простог страха од тога да ће упасти у невољу.
За многе од нас, викање је једини начин на који успевамо да добијемо од деце оно што желимо. Када се истресете на дете сваки пут кад је непослушно, његово понашање се мења. То дете ће с временом направити неку врсту менталне листе, списка свих оних ствари које вас јако љуте, и побринуће се да не буду ухваћени како то раде.
Ипак, у тим малим главицама се нешто деси онда када их застрашујете како би били добри. Они тада престану да примећују ефекат који њихово понашање производи на друге људе и, уместо тога, фокусирају се на последице по њих саме. Лепо понашање је нешто што се труде да постигну само да не би упали у невољу, а не зато што су одлучили да буду добри.
Можда ће бити добри док сте ви присутни, али то неће потрајати. Оног тренутка кад окренете леђа, лепо понашање ће престати.
Деца нису зла. Чак су и бебе природно способне да препознају добро. Истраживања су показала да бебе у узрасту од само 14 месеци покушавају да помогну другима, онолико колико је у њиховој моћи. Постоји природно добро у сваком човеку, од самог рођења. Ми смо друштвена бића и желимо да помогнемо једни другима.
Али један од најбољих начина да ту природну доброту у детету убијете, јесте да дете присиљавате да чини добро. Деца су заправо склонија да неком помогну, ако то чине само својом добром вољом. Експерименти рађени са децом показали су да, ако дете терате да уради нешто добро за неког, он ће урадити, али ће од себе дати минимум, само онолико колико мора. Али ако им дозволите да бирају да ли желе да учине то нешто добро, они ће отићи даље и учинити и више него што би урадили да сте их на нешто приморали. И наставиће да чине добро. То ће постати део њиховог карактера.
Е сад, то што сам написала да су деца способна да чине добро, не значи да ће они то увек и чинити. Али за то постоје разлози, а један од најважнијих су емоције.
Деца се љуте. Импулсивна су. Непредвидива. И одрасли људи, када постану емотивни, љути, ма колико година да имају, то утиче на то какве одлуке доносе.
И то је, заправо, један од највећих изазова људског рода – контрола емоција. Ми смо препуни осећања која нам говоре да радимо ствари које су врло деструктивне, а морамо некако да им се одупремо. Важан део онога што нас чини добрим је контрола емоција.
Ако желите да ваше дете буде способно да се суочи са неком новом ситуацијом и пронађе најбољи начин да проблем реши без ваше помоћи, морају бити у стању да анализирају ствари и о свему размисле. А за то је потребна вежба.
И зато је важно да са децом разговарате стално о томе шта је добро, а шта лоше. Да износите различите сценарије, са добрим и лошим ситуацијама и постављате питања. Рецимо: „Ако би видела да неко од твојих другара удара неко друго дете, шта би урадила?” и сачекате одговор. Послушајте њихове мисли, изнесите своје и помозите им да вежбају менталне процесе који нас доводи до тога да будемо добри.
Када ваша деца ураде нешто лоше, не фокусирајте се само на критику и грдњу. Уместо тога, питајте их: „Шта мислиш, шта би требало да урадиш другачије следећи пут?” Тај лош тренутак претворите у прилику за учење и деца ће научити како да постану бољи људи.
На крају оно најважније. Морате бити добар узор. Деца копирају своје родитеље. Можете ви да причате и понављате колико хоћете, да дисциплинујете, грдите, подмићујете. Они ће на крају бити врло слични вама.
Ако тражите од деце да раде оно што им кажете а не оно што ви радите, деца ће брзо схватити да постоји разлика између правила која постављате и начина на који водите свој живот и то ће их научити да и сами раде то исто – научиће да могу да постављају правила којих сами не морају да се држе.
С друге стране, ако смо доследни у правилима понашања и њиховом поштовању, како за децу тако и за себе, деца нас неће само копирати,већ ће постати боља у контролисању својих емоција. Јер, када знају да могу да верују својим родитељима, то утиче много на њихов поглед на свет и олакшава процес њихов одрастања у добре људе.
Приредила: А. Ц.
Коментар:*
Име*
Е-пошта*
Веб сајт
