Поводом дешавања у основној школи у Ченти, где су ђаци потписивали петицију да задрже своју наставницу енглеског, јавила се Јасмина Станков која је у овој школи запослена као библиотекар и која нам је детаљно изнела своје виђење ове ситуације. Њен коментар прочитајте у наставку:
„Део сам колектива ове школе већ пуних 12 година, те основано могу да упоредим „школу некад“ и „школу сада“.
Није могуће препознати је.
До пре две и по године школа је ишла степеницу по степеницу ка усавршавању васпитно-образовног процеса и свега пратећег, а сада идемо великом брзином ка дну, и то не степеницу по степеницу, већ се стрмоглављујемо… А интерес ученика, не да се не ставља на прво место, него се у нашој „школи сада“ ни не препознаје.
Овај случај, који је сервиран нашој колегиници Афродити, само је један у низу који се дешава у последњих пар година. Не гледа се квалитет већ истоприпадност. А бораца за квалитет – шачица!
У „школи сада“ треба се „решити“ свих оних који мисле својом главом, не дај боже служе се и језиком, а нису припадници групе тапшача по рамену! Ако борац за квалитет ради на одређено – неће бити обновљен уговор, по принципу дискреционог права, а то му се, наравно, саопшти 1. септембра. Ако ради на неодређено – њега прозивати, „пописивати“, стављати у неповољан положај и сл, да би био ућуткан. Циљ није обезбедити услове, кадровске и све друге, за квалитетан рад већ задобити што више поена на основу што бројнијег упослења истоприпадника, па макар они били нестручни, макар имали „оксфордске“ дипломе из Јагодине… Више поена – успешнији директор, зар не? Зар да брине што се не поштују прописи, интереси ученика, ставови родитеља, што се часови напуштају пре времена или уписују а не одрже, што се у исто време упише час као реализован а присуствује се стручном скупу на удаљености од 35 километара, што се забрањује мештанима и нашим средњошколцима да користе школску библиотеку, односно неки могу, неки не…. Што један стручни сарадник поштује радно време, пише захтев кад треба да изађе сат-два раније због одласка лекару, а други иде кући кад му то одговара, колима, заједно са директором школе… Мноштво примера неједнаког поступања….
Директор школе има већинску подршку у Школском одбору, са увек истих пет руку за одлуку, по договору. На жалост, једна је рука просветног радника и без ње се све ово у школи не би дешавало. Код председнице дирегинтска палица, а четворо извршавају договорено, врло синхронизовано. Остали чланови нису ни битни, могу да дођу или не, могу да говоре, али њихове речи често ни не уђу у записник. Дајем себи слободу да о овеме пишем јер сам члан Школског одбора, члан који не поштује диригентску палицу. Школски одбор је толика подршка директору да чак усваја извештаје директора тако што их ни не види, тачније, види их на самој седници приликом презентације, а 20-ак прилога уз извештај не буду ни отворени, ни уз захтев. Исти степен транспарентности рада директора присутан је и на Наставничким већима и Саветима родитеља… Стално неке пословне тајне и дискрециона права директора… Школски одбор се толико труди у својој улози подршке раду директора да је чак био у стању да промени цео програм рада нпр. Стручног актива за развој Школског програма – урађен од стране две наставнице, две учитељице и библиотекара. Шта мислите да ли су од њих, за рад у школи, стручнији чланови Школског одбора – „новинарка“ у пензији, полицајац у пензији, лимар, месар и послушна учитељица? Вероватно ће неки закључити да су стручнији чим су подобнији…
Осим Школског одбора, и синдикална организација у нашој школи, са бројем чланова тек толико да су репрезентативни, а можда и нису, представља велику подршку директору. Пошто нисам њихов члан, не могу рећи чиме се баве. Једино што могу да тврдим је да нисам запазила да су било шта предузели како би спречили непоштовање прописа. Али с обзиром да су у „школи сада“ припадници истог оркестра, нормално је да ће поштовати истог диригента.
Преостаје инспекција… Да ли треба да сумњамо у то да ли су инспектори одређени за вршење надзора у нашој школи део оркестра? Па њима је послодавац локална самоуправа…
Сем овога, директор има подршку и дела колектива. Па део је запослио, шта од њих очекивати? Неће ваљда да му „забију нож у леђа“. Па они ће, ако треба, тврдити да је млеко црно. Или ћутати. А баш их и брига! Другом делу запослених и одговара тренутна клима у „школи сада“ – слобода у свему, мање рада, они не питају директора зашто се не меша у свој посао, а он не пита њих… И њих баш брига! Ни једни ни други ову школу не доживљавају као своју. Мало је нас који црвенимо што је у нашој школи оваква ситуација.
Па, ко нам је то тако незадовољан радом „школе сада“? Коме се то замутило у души и глави од стрмоглављења? Нашим ђацима, нашим родитељима и, на жалост, „шаци“ запослених. Колико је нас који желимо, за почетак, да не пропадамо даље? Који желимо промене? Да поново кренемо, корак по корак, на горе.
Драги ђаци, родитељи и малобројне колеге, ви који имате петље да кажете „доста“, навијам да будемо довољно бројни, моћни и издржљиви, па да ова кап у мору неправилности превагне и натера и све друге, а пре свега надлежне институције, да мисле и реагују!”
Јасмина Станков, библиотекар