Како измерити наставника, а да није на кило

јануар 30 22:40 2015

Читав нормалан свет разликује доброг радника од лошег. Првог стимулише, другог дестимулише. Мени је то сасвим јасно и исправно. Раднику за фабричком траком неко израчуна норму, па гледа да ли је пребацио или подбацио. Већ лекару норма не може бити број пацијената, рецимо, јер може бити кажњен оног месеца кад се људи нису довољно разбољевали. По тој логици, још је теже измерити рад наставника, јер му је норма прописана недељним бројем часова, бројем ученика у одељењу, обавезном педагошком документацијом, сатима стручног усавршавања. По тој логици, сваки наставник са пуном нормом је изузетан наставник ако сакупи поене и не мрзи га да пискара и шта треба и шта не треба. Међутим, ми који не радимо у Министарству, него у школи, знамо да то није тако.

vaga

У последње време се говори о решености Министарства да одвоји жито од кукоља, па чак и да то буде регулисано платним разредима унутар струке. Чују се разни предлози за критеријуме – од броја сати стручног усавршавања, преко учешћа ученика на такмичењима, писања и објављивања научних радова, па до иновација у настави.

Мислим да су ови критеријуми погрешни, а ево и због чега:

1) Сати стручног усавршавања су у садашњим условима бесмислица, нарочито они који се стичу усавршавањем ван установе. Док локалне самоуправе не буду у законској обавези да плаћају путне трошкове, котизације и дневнице, мислим да је крајње непоштено да то буде критеријум. О евентуалној дрскости типа “Па, плаћајте из свог џепа ако вас баш ти семинари интересују” нећу ни да пишем. О квалитету и смислености многих семинара такође не бих овом приликом. Он-лине семинари ту могу фино да реше проблем, због уштеде на путним трошковима и дневницама, мада морају да постоје и они други. За сада, идемо на свакојаке семинаре који се организују у нашим школама или градовима, а које плаћају школе и на основу тога их и бирамо. Не на основу наших појединачних потреба за усавршавањем. Да ли је то квалитетно усавршавање? Ни прошло није поред њега.

Усавршавање унутар установе је већ друга прича, али ту пре свега мислим на огледне и угледне часове. Ту се заиста мери ангажовање наставника, смислено и озбиљно.

2) Припрема ђака за такмичење је огроман посао. Иза освојеног места на вишем рангу такмичења стоји велико залагање и ученика и наставника. Међутим, по мом мишљењу, такав труд треба новчано наградити по постигнутом успеху. Треба га озбиљно наградити, али то не треба бити критеријум за платни разред. Зашто? Зато што не ставља све наставнике у исти положај. Зато што нема такмичења на свим нивоима из свих предмета. Зато што нема свака врста школе заинтересоване ђаке за такмичења. Зато што се из енглеског, на пример, ученици средњих стручних школа такмиче са ученицима гимназија, што је тешка глупост.

3) Писање и објављивање научних и стручних радова је такође показатељ великог ангажовања наставника. Међутим, да ли је то аутоматски и показатељ квалитетнијег рада у учионици. Мислим да није. Више показује личну амбицију, потребу за личним напредовањем, али она не мора бити повезана са самим радом у настави. Можда би требало на неки начин признати радове из методике, педагогије, области које се баве непосредно наставом, али и то пре као сате стручног усавршавања, лакшег долажења до педагошког звања, а никако не као критеријум за платни разред.

4) Иновације у настави јесу изузетно важне и заиста могу да покажу заинтересованост наставника за побољшање квалитета наставе. Проблем је у томе што се у 21. веку мали број иновација може применити без улагања. Да би наставници били у равноправном положају, потребно је да школе буду приближно исто опремљене. Не могу неке школе имати пољске wц-е, зелене табле и беле креде, а неке друге по рачунар и интерактивну таблу у свакој учионици, ако хоћете тај критеријум да примењујете. Не могу неке школе имати папир и тонер само за потребе рачуноводства, директора и секретара, док у неким другим школама наставници на располагању имају безмало неограничене ресурсе за штампање. Само то, за почетак.

*****
Шта нам онда преостаје? Да се ја питам, бавила бих се само квалитетом часа и појединачним напретком ученика.

1) Квалитет часа односно наставе, најпоштеније показује квалитет наставника. Квалитетан час је исход који треба мерити. Да ли је наставник постао квалитетан пажљивом припремом часова, стотинама сати семинара, праћењем стручне литературе, истраживањима и објављивањем радова – то је већ његова ствар.

Како измерити квалитет часа? Свакако не оном једном годишњом посетом директора, педагога, психолога. Мислим да ове три особе у свакој школи треба растеретити глупости (пре свега небулозне папирологије) и напокон им повећати обим послова на праћењу наставе. Тај се систем сигурно може још унапредити, формирањем неког тима који би се тиме бавио (нпр. чланови колегијума, које треба растеретити неких других обавеза на рачун ове). Наставу треба пратити континуирано. Свакоме од нас бар два пута месечно посета часу, и када предајемо и када обнављамо, утврђујемо, оцењујемо. Брзо би се одвојило жито од кукоља. Нека Министарство одлучи шта ће се све при праћењу часова оцењивати, мада листе за праћење часа већ постоје. Помислио би неко, и то с правом, да би овде улизице и полтрони боље пролазиле. Зато и предлажем да буде шири тим, са равноправним гласовима.

Онде где се квалитет не покаже, наставника упутити на пажљиво процењено и усмерено усавршавање.

2) Напредовање ученика је други јасан показатељ ангажовања наставника. Она глупост која се својевремено појавила, да се школе рангирају по средњој оцени, је баш то – глупост. То једино може да доведе до бесомучног поклањања оцена. Јесте да би и вук био сит, а и овце биле на броју, али би то потпуно обесмислило само оцењивање, па и наставу. Некада сам мислила да су једнообразни тестови за исте разреде и профиле/смерове добро решење, а онда сам видела ранг листу са уписа за моју школу и београдске економске школе. Наш први на ранг листи безмало има бодова као њихов последњи. Е па, то онда не би било поштено!

Зато мислим да треба пратити напредак ученика које добијеш. Кренеш са иницијалним тестом, па пратиш како напредује. Ако од двојке стигнеш до четворке, та четворка је већи успех од оне која се само одржава. У том смислу би могли и они једнообразни тестови да дођу у обзир, али да се у коначној процени рада узме у обзир и почетна позиција.

*****

На крају, не мислим да су ово једини и најбољи предлози. Ово је само моје данашње размишљање на ту тему.

Извор: ljubinkabobanedic.blogspot.com

  Categories:
  1. јануар 31, 14:26 #1 Даница

    Колегинице,
    Слажем се са изнетим изузев:
    1. Усавршавање унутар установе је већ друга прича, али ту пре свега мислим на огледне и угледне часове. Ту се заиста мери ангажовање наставника, смислено и озбиљно.
    – Ту има свега и свачега. Шта су огледни/угледни часови, нигде није дефинисано, има неких површних навођења типова према коришћеним ресурсима (час изложба, квиз и сл.) Када ученици набубају одређене сегменте па декламују по сценарију – то је промашај. Далеке асоцијације које треба да учине час атрактивним немају наставни ефекат. И редом. Да се не говори о томе колико се редовних часова мора потрошити да би се припремио тај један час (свакако, науштрб осталих наставних садржаја).
    2. Иза освојеног места на вишем рангу такмичења стоји велико залагање и ученика и наставника.
    Ученици од малена иду у «школице» енглеског језика па је релативно ко је припремио одређени број ученика. Наравно, не желим да генерализујем и негирам труд предметних наставника. Што се српског језика тиче, може се десити слично – ја припремам за такмичење и велики број ученика којима не предајем. Што опет не значи да иза свих успешних такмичара стоје приватни часови, али може значити да то није увек поуздан критеријум.
    3. Како измерити квалитет часа? То је право питање. Постоји модел у неким земљама: наставник који је водећи члан стручног већа има обавезу да посећује часове својих колега и да их прима на своје часове. То је непосредна размена искустава. За сав додатни труд – посебно администрацију о обављеним посетама, он је новчано стимулисан. Ту је важно две ствари:
    – како одабрати најбољег у стручном већу
    – како контролисати да ли се све води само на папиру.

    Предуго траје ово поигравање са администрацијом која је наводно обавезна, а коју нико не чита. Треба доста труда да се људи навикну на то да је она у неким сегментима оправдана и важна.
    Нема нерешивих проблема, потребна је само добра воља на правом месту, памети би се нашло.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.