Како комуницирате са својом децом? Колико сте свесни шта изговарате и какву им поруку шаљете, а колико сте спремни да слушате?
Већ годинама радим као менаџер корпоративних комуникација. Константно ширим своје знање из те области, похађам семинаре, слушам сјајне струцњаке када причају о својим искуствима, читам књиге о бољој комуникацији… Мислила сам да доста знам, док пре нешто више од годину дана у мој живот није ушао најбољи учитељ комуникације којег сам икада имала: мој син.
Двосмерна улица
И пре него што се родио, почели смо да комуницирамо. На нежно лупкање по стомаку, одговарао је «шутирањем». Умео је да слуша: умиривала га је музика, или када бих му нешто причала. Умео је да слуша и као сасвим мала беба, и то више да ослушкује – интуитивно, да «упија» моја расположења и да их сам проживљава. Када би плакао, пружала сам му топлину наручја, не обазирући се на бесмислене приче о томе како бебе треба пустити да плачу, а он је одговарао блаженим смиривањем на мојим грудима. Непогрешиво је знао када сам нервозна или нерасположена, иако није разумевао ниједну једину реч. Мој син је савршено комуницирао, не користеци речи.
Добри комуникатори знају да је комуникација двосмерна улица, и да је слушање саговорника од једнаке важности као и оно што цемо рећи. Чак неки тврде да је тајна успешне комуникације у умећу слушања. Бебе то знају. Бебе савршено слушају, чак и када не познају значење речи.
Зар је онда важно што слушају, ако не разумеју шта им се прича? Заправо, разумеју. А разумете и ви, када вам неко говори на непознатом језику. Наравно, не разумете сваку реч, али разумете да ли се неко на вас љути, или му је драго што вас види. Исто важи и за децу.
Уобичајене сцене
Пре неки дан сам у ресторану присуствовала интересантној сцени: мајка и двогодишње дете (слободна процена старости детета) су покушавали да ручају. Тачније, мајка је покушавала да руча, а детету није нимало било до јела: најпре се забављало бацајући комаде хране на под – што је мајку видно изнервирало, а потом је почело да «кењка», тражеци да га мајка извади из столичице. Мајка је, пак, желела да руча – разумљиво, била је гладна, и ко зна зашто нервозна, а неочекивано понашање њеног детета је само «доливало уље на ватру».
Сигурно разумете ову мајку. Колико пута сте се нашли у ситуацији да нешто радите – на пример, завршавате ручак, а дете је допузало до вас и вуче вас за ногавицу, све гласније протестујуци што не обраћате пажњу на њега. Природно, сваког секунда је ваша тензија све већа. И, уместо да на брзину окренете шницле у тигању, ви просипате парадајз пире… тако да лонац на шпорету није једина ствар у кухињи која ће да прокључа!
Дакле, сви имамо разумевања за мајку у ресторану. Када је дете преврнуло тањир, она је експлодирала: устала је и поцела да виче на дете, које је у први мах збуњено гледало, а потом бризнуло у плач. Мајка га је узела у наручје, покупила своје ствари и ужурбано напустила ресторан, праћена погледима других гостију – којима, свакако, ово није била најпријатнија сцена коју се желели да гледају уз ручак. Нико није показивао разумевање за мајку. Сви су, мање или више огорчени, мислили да је «неуротична крава која се дере на дете» (цитат једног од гостију).
Сада ћете помислити: «Па да, лако је критиковати жену, ко зна какве све проблеме има!». Неки од вас це помислити: «А ти си ми па сва савршена, као да се ти никада не дереш на дете!».
Трудим се да не вичем
Хајде да кренемо од друге помисли, коју сам безобразно «ставила у уста» читаоца. За тринаест месеци, колико је мој син становник планете Земље, ниједном нисам повисила глас пред њим. Сада опет можете да помислите: «Ех, лако је када је дете мало, чекај да постане тинејџер!». И, вероватно сте у праву да ће ми године које долазе донети многе главобоље. Али, викање је ствар избора, верујте ми. Не само када су у питању деца, већ када комуницирате са партнером, пријатељима, колегама, шефом, запосленима… Када вичете, без обзира на то шта изговарате,
ви шаљете само једну поруку: «Узнемирен(а) сам, смири ме!». Онај на кога вичете, чује само ваш тон, а садржај ваших речи постаје потпуно неважан. Ако ово увек имате на уму, викаћете све ређе и ређе, и на крају ћете да усвојите један миран и цивилизован тон комуникације. Тон којим можете заиста да саопштите своју поруку, а не позив у помоћ.
Дечији несташлуци
Далеко од тога да нисам била у ситуацији као мајка из ресторана. О, и те како сам била! Било је хране по поду, по мени, по мојој тек опраној коси, по мојој омиљеној кошуљи. Било је флека на тепиху, просутих кафа, поломљеног посуђа, просуте земље из саксија, било је свачега… али ништа није било вредно викања. Ништа није могло толико да ме изнервира да бих повисила тон. Јер ниједан тепих, ниједна кошуља, ниједна шоља – ништа није и не може никада да буде важније од односа који градите са дететом. Тај однос не сме да буде базиран на вашем позиву у помоћ викањем, ви сте у том односу особа која мора да остане смирена ако мислите да будете ослонац и подршка свом детету.
То нас враћа на помисао: «Лако је критиковати жену, ко зна какве све проблеме има». Какви проблеми су важнији од вашег односа са вашим дететом? Како ће викање на дете да реши те проблеме? Уосталом, како мало дете може уопште да утиче на «проблеме одраслих»? И да ли је дететово играње храном уопште проблем?
Дечји психолози тврде да није. Напротив, то је начин да мала деца упознају свет око себе, конкретно – структуру и особине хране. Сетите се тога када следећи пут заустите да викнете.
Деца не праве несташлуке да би вас изнервирала, она бацају, руше и преврћу ствари око себе јер су мали истраживачи. Као што истражују својства хране, истражују и где су границе вашег стрпљења. Ако планете на сваки несташлук, очекујте све више несташлука. Ако, пак, сачувате прибраност, несташлуци ће престати да буду интересантни.
Уколико сте већ у зачараном кругу несташлука и викања, довољно је да промените свој део овог шаблона – изненадићете се како се цео шаблон понашања мења само зато што сте ви решили да удахнете дубоко и избројите до десет, уместо да вичете.
Понудите избор
Када једном почнете да разговарате са својим дететом, уместо да вичете, оно ће вас заиста и чути. Не заборавите да и ви слушате своје дете. Понављам, комуникација је двосмерна улица. Не желите да одгајите човека који не слуша друге, јер је навикао да ни њега не слушају. Не желите да ваше дете одрасте у пргавог галамџију, јер га нико није слушао када је говорио.
Када покушам да објасним ово својим пријатељима који су родитељи мало старије деце, обично ме питају како да комуницирају са дететом које је «тврдоглаво и безобразно». Једни, на пример, имају шестогодишњу ћерку која не склања своје играчке. Како год да је замоле или јој нареде, бесконачно убеђивање се заврши њеним плакањем, а они скупљају играчке на крају дана.
Чекајте мало, ви сте одрасла особа. Како комуницирате са другим одраслим особама? Да ли им наређујете? Да ли их понизно молите? Да ли им претите? Ништа од наведеног, надам се. Зашто, онда, покушавате да тако преговарате са својом ћерком? Зашто јој не понудите избор?
Када следећи пут ваша мезимица одбије да склони своје играчке, предочите јој мирним гласом да може да бира: или ће да склони играчке, или сутрадан неће да гледа телевизију. Шта год да одлучи, биће њен избор. Ако и даље одбија да склони своје ствари, провешће дан без телевизије (што, сложићете се, једном детету може само да годи у здравственом смислу), а када се буде бунила, подсетите је да је то био њен избор.
Објасните јој да сте ви синоћ поштовали њен избор да не склони играчке, али да тај избор има последице. Чак покажите саосећање: објасните јој како и ви сносите последице за нешто што не урадите. Али, немојте да вичете. И немојте да бирате «казне» које ће вама теже да падну него детету. Замислите недељу дана без телевизора, ваше главне бебиситерке!
Пише: Милица Чалија
Родитељ & дете, мај 2011.
detinjarije.com