Kaко постати смирена мама

април 15 20:58 2016

Никад себе нисам сматрала за љутицу. Чак су ме људи доживљавали као “ону која се увек смеши”, која је увек позитивна. Додуше, себе сам замишљала и као успешну пословну жену са петоро деце, па ево данас, нити посла, а и ово двоје деце што имам је превише.
majk
Кад сам постала мама, дошло је до тоталне промене у мом понашању. Суочила сам се са својим темпераментом, јер су одређена понашања и поступци мењали моју толеранцију. Почела сам да се нервирам за све што није у складу са оним што сам ја замислила и што ремети рутину коју сам сама наметнула. Те силне емоције које нас воде у животу, комбинују се и мењају невероватном брзином да прође време пре него што схватиш шта ти се дешава и ко си ти заправо. А ја сам схватила да сам постала неуротична кева која не зна где удара, жели да све буде потаман, да све сфере функционишу беспрекорно, и када их доведе до савршенства – пада мртва од умора, истреса преосталу микрогранулу енергије на најмилије и то кроз кроз трансформацију лика маме у изобличену појаву неке жене коју не познајем ни ја, а камоли деца.

Схватила сам да је време за промену када ме је старији погледао уплашено, ма пре пренеражено у једној епизоди “дете није послушало, а мама се претворила у чудовиште”.

Ниједна промена се не може догодити преко ноћи. Ја сам се припремила. Кажу да је потребан 21 дан да се измени навика или понашање. Мени је требало пар дана (читај 15) да мозак прихвати ову идеју, затим пар дана (7) да почнем да је примењујем, а учестало имплементирање је у тренутној експерименталној фази.

I део – Зауставити викање
II део – Уживати у моменту

Дозвољавамо да нам ситнице кроје живот и несвесно им се препуштамо. Зар није у ствари прелепо гледати како дете самостално једе? Зар није фантастично то што дете даје све од себе да одбрани го, бацајући се на траву? Зар зелени траг на коленима и лактовима није доказ једне борбе у животу за које и спремамо дете?

Мајчинство ми је донело спектар емоција. Тај посао је веома тежак за руковођење када је особа стресна и љута. А емоције могу да направе тотални хаос.

Моје старије дете, у неком предпубертетском периоду у којем се “нашао”, случајним избором веома рано, стално испитује и испробава моје границе. Нисам очекивала такву промену у понашању. Испробавао је и тестирао је сваку моју реч, сваку одлуку. И једног дана (или два, пет, десет..) изгубила сам у тој игри. Почела сам да вичем. Ма, чуј вичем, да урлам! Била сам страшно љута! Зашто ме не слуша? Када ће почети? Зашто сваку ствар морам да поновим милион пута? Он ме је гледао – запањен и уплашен. Али то неслушање се наставило чим је заборавио моје “лудило”.

Оно што сам прво схватила у проучавању свог новог “ја”, је да многе ствари сувише лично доживљавам. Изнервирам се кад ме дете не послуша исте секунде. Једноставно се упали црвена стрес лампица, креће викање, дете се скупи у фетус положај, мене гризе савест, смирим се и ником ништа.

Схватила сам да морам нешто променити да ме, оно што је реално нормално у дечијем понашању, а не у мојој глави умишљено као бесно, бахато и безобразно, не избаци из колосека.

Ово су неке технике које сам користила, зависно од ситуације:

 

1. Договорила сам се са супругом чим примети да ћу да одлепим, а он то примети и пре мене саме – улети и спаси ситуацију.

2. Дишем дубоко и задржавам дах. Звучи једноставно, али стварно помаже да се направи пауза.

3. Затворим очи и дубоко удахнем. Осетиш како ти мир улази у тело и избацује негативност из организма.

4. Ма пустим све! Направио је неред? Изађем из просторије.

5. Умесим нешто.

6. Направим нешто креативно.

7. Цртам.

8. Одем у купатило, пустим и слушам воду како тече.

9. Узмем књигу и одлутам у неки други свет.

10. Постављам питања детету. Зашто си то урадио? Хоћеш ли да покупиш то? Али, не очекујем одговоре, изађем из просторије.

11. Изађем из куће, прошетам. Чак иако изађеш напоље са истим тим “кривцем”, помаже.

12. Замислим да сам у препуном парку и да имам публику. Нема места викању.

13. Узмем телефон и зовем пријатеља.

14. Кажем детету да ми треба минут и одем у другу собу и искулирам.

15. Шапућем – тада нас деца заправо и чују!

Све је безначајно што дозволимо да нас избаци из такта. Зар су играчке просуте по целој кући толико велики проблем? Зар се масни и прљави зидови неће окречити? Стољњак опрати? Зар ће дете бити гладно ако не поједе баш све што смо му рекли? Зар ће једна чаша Цоца-цоле уништити јетру? Зар се оцене не могу поправити?

Са уживањем сада гледам како моји мали праве те мале назови несташлуке, стварајући мени успомене, а себи драгоцено искуство. Не могу рећи да сам баш увек имуна посматрајући поједина понашања, али учим се, јер негде знам да то тако траба и да сам у праву. А најважније да сам спознала себе и нисам дозволила да време и брзина живљења прогутају најлепше моменте. А, да, експеримент о измени понашања је доказано успешан, чак и пре двадесетпрвог дана.

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.