Kако се од властите деце, у већој или мањој мери, стварају инвалиди без инвалидитета

децембар 15 22:23 2017

– Сине, ево ти бурек поред кревета. –
– Пусти ме ћале, спавам. –
– Сине, оставила сам ти ручак на столу. Немој да ти се охлади. –
– Добро кево, смараш. Нисам гладан. –
– Душо, ево ти новац. Стигла пензија. Љуби те деда. –
– Е стави тамо… –
– Друже, хајдемо напоље, лепо време… –
– Мрзи ме… –
Увече када се мајка врати са посла.
– Сине, ти још ниси ручао? Покварићеш стомак –
– Е, нисам гладан, пусти ме више, видиш да сам заузет. –
– Сине, упропастићеш се тако. –
– Слушај ти, немој тако да разговараш са мном. Знаш?! –
И тако у круг.
Тата бојажљиво доноси сину бурек у кревет – да се дете не мучи и троши ноге до продавнице.
Мајка му све поставља, спрема, сређује собу док син ради велике ствари… игра видео игрице и живи свој интернет живот.
– Буум, трас, оје, ууу, ааа, ок, фуцк, бате, екстра, значи, лудило… –
Ово је опис једног мог познаника, који је, касније, постао наркоман.
Класична зависничка структура личности, неспособна и неприпремљена за самостални живот…
Ништа не убија као “љубав” родитеља и тотална попустљивост.
Када се поставе према детету као да оно унапред све зна а да они не знају ништа.
У међувремену то дете напуни тридесет година а и даље добија доручак у кревет за који никада не каже ни хвала, још полуди када га пробуде.
Знам на десетине оваквих примера како се од властите деце, у већој или мањој мери, стварају инвалиди без инвалидитета.
Или их корумпирају новцем као врхунцем љубави или им секу руке и ноге својом попустљивошћу.
Аргумент родитеља је да они ништа од тога нису имали у младости, да су се много мучили – па бар да се не муче њихова деца.
Што више даш некоме навикаваш га на нешто до чега сам није дошао.
Везујеш му руке да се сопственим снагама избори за то што му треба.
Стварају се навике „лако ћемо“ и када се то примени на живот ван куће настају проблеми.
Уместо тежим путем увек се бира лакши чиме се убија радозналост и могућност стварања самосталне личности.
Отац уместо да буде човек воље и карактера, спреман да повуче и пресече, постаје предмет подсмеха и потрчко. Кева такође. О баби и деди да не причамо – ма шта они знају, глупи маторци, смарачи, будале, фосили.
И тако годинама, сви су глупи, лоши, овакви, онакви, док се господин и госпођица не надувају и после им бар мало буде лакше.
Све је за њих труло, пропало, бесмислено, све смара, не схватајући да је пре свега тако у њиховим главама.
И да су они ти чије понашање највише смара и убија вољу за животом.

Aутор Stefan Simic

  Categories:
  1. децембар 24, 20:15 #1 majka

    odlican texst

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.