Kako u Švedskoj izgleda obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju

novembar 28 13:18 2017

Proteklih deset godina kod nas se često može čuti da je imperativ napraviti školu po meri deteta, a ne da dete bude po meri škole. I druge fraze se koriste, posebno kada se govori o obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju, a takođe i kada je u pitanju inkluzija koja kao da nije dovoljno shvaćena. Već više godina pokušavamo da edukujemo prosvetne radnike, roditelje i javnost o mogućnostima podrške deci sa smetnjama u razvoju. Inkluzija i inkluzivno obrazovanje ne znači boravak dece sa smetnjama u razvoju u „redovnoj“ školi ili vrtiću bez stručne podrške i ne odnosi se samo na obrazovni kontekst već na društvo i na život uopšte.

Pošli smo od ideje da srušimo predrasude prema asocijacijama koje u Srbiji nosi sintagma „specijalna škola“.

U okviru programa Erasmus+ finansiranog od strane Evropske unije organizacija „Pomoć porodici“ sprovodi projekat pod nazivom „Da naše specijalne škole budu kao Evropske“. Pošli smo od ideje da srušimo predrasude prema asocijacijama koje u Srbiji nosi sintagma „specijalna škola“. Svugde u svetu specijalno znači nešto posebno i prilagođeno, a u to smo se uverili kroz program učenja u Švedskoj. Ta čuvena rečenica „škola po meri deteta“ u Švedskoj nije samo fraza. U Švedskoj je predškolsko vaspitanje inkluzivno u tom smislu da deca sa smetnjama u razvoju i deca bez smetnji u razvoju zajedno idu u vrtiće. Deca koja imaju smetnje u razvoju obavezno dobijaju odgovarajuću stručnu podršku, pre svega podršku specijalnih edukatora.

U Švedskoj za decu sa intelektualnim smetnjama, kao i za decu sa drugim smetnjama u razvoju postoji poseban kurikulum koji se zove „CSSID“- Obavezna osnovna škola za učenike sa intelektualnim invaliditetom i „CSSSSD“- Obavezna specijalna škola za učenike sa specifičnim invaliditetom.

Švedska troši 5,4% svog bruto domaćeg proizvoda (BDP) na obrazovne institucije od primarnog do tercijarnog obrazovanja (OECD, 2015). Pravo na obrazovanje za svu decu propisano je Švedskim zakonom o obrazovanju (2010), koji takođe garantuje pravo na posebnu podršku od predškolskog do višeg srednjoškolskog uzrasta, naglašavajući odgovornost škola da uzmu u obzir potrebe svakog deteta. Prema Nacionalnoj agenciji za obrazovanje (2014), posebne grupe postoje uglavnom za decu kojoj je dijagnostikovan poremećaj iz spektra autizma ili ozbiljni govorno jezički poremećaji. Postoje i nezavisne osnovne i srednje škole koje su usmerene na učenike kojima je potrebna posebna podrška. Takođe postoji desetine škola za obrazovanje dece sa neuropsihijatrijskim problemima (Nacionalna agencija za obrazovanje, 2014). Deca koja ne ispunjavaju nacionalne zahteve za redovnu školu zbog intelektualnih smetnji, primaju se u specijalne škole (CSSID). Pre upisa u ovakvu školu dete treba da prođe procenu, koja se odnosi na pedagoške, psihološke, medicinske i socijalne aspekte. U proces je takođe uključen i staratelj. Za učenike sa intelektualnim smetnjama postoji i mogućnost da se školuju u redovnoj školi prema kurikulumu za CSSID ili, obratno, u CSSID školama, ali poštujući nastavni plan redovne škole uz primenu individualnog obrazovnog plana. U 280 švedskih opština postoji 667 CSSID u obliku odvojenih/posebnih škola, u odvojenim objektima pored “redovne” škole ili u obliku posebnih odjeljenja koja su fizički integrisana u okviru redovne škole. Sistem je vrlo fleksibilan pa učenici upisani u takve škole mogu ili prisustvovati individualnim časovima ili mogu biti uključeni u redovne razrede.

Specijalna trening škola ne nudi akademske predmete već se fokusira na sticanje životnih veština

Ono što je posebno značajno je da u Švedskoj postoji posebna vrsta CSSID-a koja je specijalna trening škola ili škola za obuku. Deca koja pohađaju trening školu imaju umerene do teške intelektualne smetnje, teže oblike poremećaja iz autističkog spektra ili višestruke smetnje. Trening škola ne nudi akademske predmete, već ima sopstveni nastavni plan i program koji se fokusira na aspekte svakodnevnog života, odnosno na sticanje životnih veština. To je nešto što u Srbiji još uvek ne postoji u tom obliku, a veoma je potrebno. Stručnjaci za specijalnu edukaciju i obrazovanje u Švedskoj smatraju da je važnije da dete svakog dana uvežbava veštine koje će mu biti potrebne u životu nego da na bilo koji način usvaja sadržaje koji su organizovani po strukturi nastavnih predmeta. Naime, u specijalnim trening školama ne postoje nastavni predmeti kao u školama i “običnim”specijalnim školama, nego postoje oblasti kao što su estetika (crtanje, slušanje muzike, oblačenje, uređenje prostora i nega cveća), komunikacija (razgovor, komunkacija pomoću slika, znakovni jezik…), motorika (plivanje, šetnja, masaža, boravak u senzornoj sobi), samoposluživanje (kupovina, priprema hrane, nameštanje kreveta, oblačenje, kupanje, peglanje, korišćenje mašine za pranje suđa) i realnost (svet oko mene, koji je dan, orijentacija u prostoru). Deca u trening školu dolaze sa šest ili sedam godina, a završavaju sa dvadeset godina.

Čas traje 40-60 minuta, a aktivnosti se planiraju i smenjuju prema svakom detetu po potrebi. Nema krute structure časa i frontalnog pristupa i dugotrajnog sedenja u školskim klupama. Naravno, kao ni u drugim školama, nema školskog zvona. Deca koja pohađaju trening školu zahtevaju visok stepen podrške i pored specijalnih edukatora tu je i veliki broj asistenata u nastavi koji su adekvatno edukovani. Stručnog osoblja ima dovoljno da uglavnom na svakog učenika dolazi jedan zaposleni. Postoje i osobe koje imaju specjalizaciju za oblast organizacije slobodnog vremena jer se tome pridaje veliki značaj. Profesor muzičkog ne drži klasičnu nastavu iz ovog predmeta nego sprovodi terapiju muzikom. Svaka škola ove vrste ima i osobu koja deci pomaže da se snađu u životu van škole u smislu ostvarivanja kontakta i traženja posla.

Šta dalje? Kako da naše specijalne škole budu kao Evropske?

Vratili smo se sa ovog stručnog usavršavanja iz Švedske i nastavili da dalje sprovodimo projekat. Cilj projekta je da se pruži doprinos reformi specijalnih škola u Srbiji. Nametnulo nam se pitanje odakle krenuti kako bi se ostvarili uslovi za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju koji su u skladu sa njihovim potrebama. Iako postoje individualni obrazovni planovi, na osnovu stečenog iskustva zaključujemo da je potrebno za svako dete sa smetnjama u razvoju definisati cilj obrazovanja kako ne bismo imali situaciju da dete nauči da prepisuje slova i brojeve, a da ne zna samostalno da jede, da se okupa, da se obuče, da se kreće u saobraćaju ili da komunicira u svom okruženju. Počećemo od početka tako što ćemo unaprediti programe obrazovanja prosvetnih radnika koje spovodi naša organizacija. Takođe, naš projektni tim će napraviti preporuke koje ćemo uputiti nadležnim institucijama u Srbiji sa kojima imamo veoma dobru saradnju.

Tim projekta “Da naše specijalne škole budu kao Evropske” koji sprovodi nevladina organizacija “Pomoć porodici” čine eminentni stručnjaci u oblasti rada sa decom sa smetnjama u razvoju: prim.dr Ljiljana Abramović Savić, prof.dr Nenad Glumbić, dr Violeta Nestorov, dr Stevan Nestorov i Jelena Vukić. U narednoj fazi projekta izrađuju se preporuke za unapređivanje rada ovih škola uz primere dobre prakse specijalnih škola u Srbiji.

Dr Violeta Nestorov

  Categories:
napišite komentar

3 komentara

  1. novembar 28, 16:13 #1 Maja

    Nista tu nije novo a stvari su postavljene naopacke jer inkluziju implementiraju definitivno nestrucni ljudi. Inkluzija kod nas nije po merilima dobrobiti za dete. Sta je u ovakvim slucajevima interes deteta?

    Odgovorite na ovaj komentar
  2. novembar 28, 18:55 #2 Marija

    A kod nas inkluzija podrazumeva da se “specijalne skole” zatvore, sva ta deca prebace u redovne skole i kraj. A to sto nema ko da vodi racuna o toj deci i radi sa njima, nikom nista. Nastavno osoblje needukovano, jedan pedagoski asistent za celu skolu a ne za jedno dete kako bi trebalo. I kakva je to inkluzija? E to je problem za hitno resavanje, dragi moji ministri, a ne uniforme!

    Odgovorite na ovaj komentar
  3. novembar 28, 22:23 #3 Natasa

    Danas je pojam “deca sa smetnjama u razvoju” vrlo rastegljiv. Nisu problem deca sa smetnjama, vec oni roditelji vaspitno zapustene dece koji se sakrivaju iza dijagnoza i taj problem je svuda u svetu u porastu, a i inkluzija svuda dozivljava neuspeh, sve je vise svuda u svetu strajkova u obrazovanju posebno u osnovnim skolama bas zbog takve “ikluzije” i sve je vise izrazen taj problem. Ovakvi tekstovi su imali tezinu pre 10 godina. Sada to vise ne vazi nigde u svetu i nemojte da proturate pogresne informacije.
    Zalosno je sto dece koja zaista imaju prave probleme biva zapostavljeno usled agresivnih roditelja i njihove dece sa izmisljenim dijagnozama.
    U vreme kad su moja deca isla u osnovnu skolu pre 10 godina imali su devojcicu koja je imala dijagnozu “diskalkulije” ali je to nije ometalo da topografiju uvek prepisuje i da je uvek neko od dece prijavi kod uciteljice….i to se zove taj “razvojni problem”. Pocnimo da nazivamo stvari pravim imenom bez obzira u kom delu sveta zivimo.

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.