Kako vaspitavati dete da odgovori na nasilje

oktobar 08 20:26 2018

Brutalni detalji vršnjačkog nasilja svakodnevo pune novinske stupce. Roditelji panično prate i najmanje promene u ponašanju dece, iz straha da upravo njihovo dete nije postalo nečija žrtva. Međutim, oni su često u dilemi, kako da vaspitavaju svoje dete da reaguje na nasilje: da pobegne ili da uzvrati udarac? Domaći stručnjaci izričito kažu da je svaka vrsta nasilja – nedopustiva.

– Nikakav vid nasilja nije dopustiv. Potpuno je pogrešno učiti dete da vrati udarac i da na nasilje odgovara nasiljem, jer se time stvara začarani krug – jasan je psiholog Žarko Trbješanin.

Preventiva

Trebješanin za ”Blic” objašnjava da je uvek bolje delovati što ranije i sprečiti dalje nasilje, jer iz igre često može da dođe do tragedije. Ako se neko ponašanje “pusti”, i na njega ne reaguje, može da dođe do eskalacije.

– Kada pustite nekog da vređa, ponižava, otima, taj će ići i dalje – kaže naš sagovornik.

Potrebno je odlučno stati na put nekome ko se ponaša bahato i ko hoće da demonstrira moć nad drugom decom, dodaje on. Ali pod reagovanjem, psiholog smatra isključivo razgovor roditelja sa nastavnikom, direktorom…

– Nije tužakanje ako roditelj ode u školu. To su problemi koji se rešavaju sistemski – smatra on.

Šta je nasilje?

– Kod nas se nasiljem smatra samo ako ima modrica: ako je dete dobilo batine, ili ga je neko ubo šestarom, nožem… Nasilje može biti i socijalno izolovanje, kada sa detetom neće da se druže, kada ga ogovaraju, šire laži, klevete. Veoma je bitan i doživljaj nasilja: nekome se nešto čini kao šala, ali ako dete to pogađa, onda je to problem. Neka deca su prosto osetljivija – kaže on i ističe da neće dve osobe reagovati jednako na istu vrstu ponašanja.

“Kažu detetu da se ne bije, a tuku ga za svaku sitnicu”

Trebješanin kaže da roditelji često greše, jer šalju deci zbunjujuće poruke svojim ponašanjem kod kuće: govore detetu da se ne bije, a za svaku sitnicu ga tuku.

Roditelj je odgovoran da nauči dete kako da rešava konfliktne situacije i kako da se snađe bez primene nasilja, kaže naš sagovornik.

Ipak, on ističe da se ne može kompletna odgovornost pripisati roditeljima, jer oni često umeju da budu korektni i pristojni, a da u njihovom odsustvu dete bude izloženo različitim sadržajima sa televizije, interneta, iz medija, o kome se kasnije priča u školi, što predstavlja veliki problem.

Trebješanin ostaje nepokolebljivog stava na pitanje šta se događa kada zakaže ceo sistem: škola, roditelji, timovi protiv nasilja, te nema ko da zaštiti dete… Kada dete sme da uzvrati?

– Svaka vrsta nasilja je nedopustiva. Šta ste postigli? Upravo se tako i događaju tragedije. Zakažu tuču posle škole, ponesu i oružje. Ako učite dete da uzvrati, onda ste i vi odgovroni za ono što se posle desi – zaključuje psiholog Žarko Trebješanin u razgovoru za “Blic”.

“Naučite dete da se skloni”

Sa ovim stručnjakom slaže se i Nikolina Milosavljević, psiholog i savetnik za roditelje.

– Ne savetuje se da se detetu daje govori da “vrati i ti” zato što nasilje proizvodi dodatno nasilje, a cilj nam je da dete nauči kako da na konstruktivan način rešava konflikte kroz asertivnost. Međutim, ukoliko takva vrsta komunikacije ne pomaže, bolje je učiti dete da se skloni negde gde je sigurno i da potraži pomoć odrasle osobe u školi – kaže Milosavljević.

Telo se samo brani

Takođe, ona kaže da deca koja pokazuju nasilno ponašanje, pre se fokusiraju na izolovano dete, tako da se uvek savetuje da dete nikada ne bude samo i da uvek oko sebe ima neke drugare ili drugarice.

– Ukoliko se baš dogodi da je dete fizički ugroženo i ne može baš nigde da se skloni, bilo bi poželjno naučiti dete da se odbrani, ali za to su već odgovorne i same fiziološke funkcije u organizmu koje pripreme organizam za odbranu ukoliko određene moždane strukture procene da se telo nalazi u životnoj opasnosti – objašnjava.

“Pravi se da te ne dotiče”

Na pitanje kako vaspitati decu da odgovore na vršnjačko nasilje, Milosavljević daje konkretne savete:

“U početku se uglavnom dešava verbalno nasilje, tako da je najbolje učiti dete da iako ga određene “šale” zaista povređuju da, pred detetom koje vrši verbalno nasilje, glumi da mu je ta šala dosadna i da ga ne dotiče, da koristi određen humor i kratke rečenice: “jeste, baš tako”, “imaš li nešto pametnije da radiš?”, ”jeste, koga brige” i slično. U većini slučajeva ukoliko dete pokaže nezainteresovanost za pokušaje verbalnog nasilje, nasilje će prestati zato što deca koja vrše verbalno nasilje pokušavaju da isprovociraju burne odgovore drugog deteta na koje su se fokusirali”.

Do koje granice trpeti, prijavljivati razrednom starešini, direktoru, razgovarati sa roditeljem deteta koje maltretira vaše, a kada se ta granica prelazi?

Kako vaše dete reaguje kada svedoči nasilju?

– Ne bi bilo loše da roditelji povremeno postavljaju znatiželjna pitanja detetu kako bi pratili situaciju u školi. Na primer: da li se dešava da neko dete u razredu bude odbačeno, kako se vaše dete oseća kada vidi da je neko drugi odbačen, da li se njemu desilo da bude na taj način odbačen, kako se osećalo zbog toga…

Dakle, potrebno je da saznate kako vaše dete reaguje na decu koja vrše verbalno i fizičko nasilje, i ako primetite iz razgovora da se ono teško snalazi u tim situacijama, poželjno je da radite sa njim na tim veštinama komunikacije koje mogu da mu pomognu da se na asertivan način suprotstavi detetu koje vrši nasilje, savetuje psiholog.

– Sa druge strane, kontaktirajte razrednog starešinu kako bi dogovorio dalje korake koji će se primeniti kako bi agresivnost prestala. Naravno, ukoliko ovaj prethodni korak ne daje rezultate, treba se obratiti višim instacama koji su odgovorniji za rešavanje ovakvih problema – kaže Milosavljević za “Blic”.

Gde je granica?

Na pitanje šta je granica dečje igre, makar i grube, a kada šala postaje nasilje, Milosavljević se slaže da deca u toku svog odrastanja budu jedni prema drugima grubi, ali kaže da to ne traje dugo.

– I ukoliko se jedna strana oseća povređeno, posle nekog vremena se to reguliše, pa se dva deteta, koja su se svađala nedelju dana pre, ponovo združuju i učestvuju u zajedničkim aktivnostima, prihvatajući jedno drugo. Međutim, ukoliko se jedna strana stalno oseća povređeno, odbačeno i izolovano u odnosu na drugu decu, i u isto vreme, dete koje vrši psihološko i/ili fizičko nasilje to radi sa namerom da to izolovano dete ponizi i povredi, onda se ovde očigledno radi o vršnjačkom nasilju kome treba stati na put, i na koje treba reagovati.

Ne tucite decu!

– Problem jeste što se u današnje vreme, kao način disciplinovanja deteta, koriste kazne i batine, gde roditelj koji je moćniji primenjuje fizičku kaznu nad detetom koje je slabije, i onda ta ista deca probleme i neke unutrušnje frustracije rešavaju upravo agresivnošću prema svojim vršnjacima koje su procenili kao “slabije”. Sve dok se opravdava kažnjavanje i batine, do tada će i vršnjačko nasilje biti u porastu – zaključuje psiholog i naglašava da je pobornik vaspitavanja bez kazni i batina, te pokušava da bude model svojoj deci, da kroz razgovor rešava nesuglasice i konflikte.

M. Milojković

 

Izvor: Blic

  Categories:
napišite komentar

0 komentara

Trenutno nema komentara!

Započnite komentarisanje.

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.