Kако заиста изгледа подизати дијете са кашњењем у говору

јун 15 23:00 2017

 

Чекали смо и чекали сигурни да ће ускоро проговорити. Дани су прешли у седмице, седмице у мјесеце, а ђеца око нас су почела да брбљају док наше није. Ђеца око нас су почела да имитирају, али наше није. Ђеца око нас су почела да показују слова и именују предмете, али наше није. Почели смо да се бринемо али не превише. Мислили смо да ће почети да прича када буде спреман. Онда је почео да удара главом о било шта. Почео је да удара. Да гризе. Почео је да бијесни и да виче али још без ријечи. Наша мала брига је прерасла у забринутост. Затим смо остали да чекамо да бирократија обради нашу документацију и стави нас на листу чекања од 18 мјесеци.

Kада је наш син напунио двије године говорио је само неколико ријечи. Није умио да их користи у различитим ситуацијама – умио је да каже “горе” док вози аутић по рампи, али није умио да каже “горе” како би ме питао да га подигнем, а начин његове интеракције је добијао страшну, агресивну оштрину. Људи не причају много о ђечјој апраксији говора или поремећају обраде говора, зато што не знају много о њима.

Имали смо срећу да слушамо о томе и раније од логопеда, али смо вјеровали да је мала вјероватноћа да ће се то десити нашем ђетету. Са навршених годину помислила сам “Он ће само касно проговорити.” Али једна година се претворила у двије и ођедном смо имали живахног и интелигентног ђечачића који је био све незадовољнији. Ударање главом, уједање, вриштање, плакање, гурање, ломљење играчака и сузе, сузе и све више суза. Онда је напунио три године, а ми смо се још борили да разумијемо једни друге.

Ако је тада постојала једна ствар која је могла да помогне, било је то да ће га други људи виђети и разумјети. Била бих смиренија да сам знала да ће други људи имати емпатију према њему умјесто да га осуђују. Провела сам много времена покушавајући да објасним своје понашање, да објасним његово. Ово је оно што сам заиста мислила да кажем и право значење мојих ријечи:

Сједим у соби и гледам га како се игра срећно са камионом и док су остале маме безбрижне, пријатно ћаскају надзирући ђецу крајичком ока ја сам напета. Иако сам се укључила у разговор стално сам спремна за скок, зато што се срећна игра заврши тако што мој син баци камен на малог ђечака нашег пријатеља или га угризе за прсте или му разбије лице играчком трактором док трепнеш. Знам да ће се то десити, само је питање времена.

И осећам се ужасно због малог ђечака који је повређен и збуњен, осјећам се ужасно због нашег сина, и уопште се осјећам ужасно. Питам се шта људи мисле о њему. Да ли мисле да је једноставно зао? Да ли знају да он има проблем у развоју говора и ако знају, да ли они заиста разумију његову борбу? Да ли желе да престанемо да долазимо и да излажемо њихову срећну ђецу непредвидивим изливима насиља? Да ли се када виде модрице, зелене маснице и чворуге на његовом челу потајно питају шта се дешава иза фасаде нашег дома?

У тренутку када неко уђе у његов простор или зграби његову играчку са којом се играо он почне да тражи одговор: тражи ријечи, радњу, било шта што ће пренијети шта он жели или шта му треба. У том тренутку не постоје ријечи. Или не може да их пронађе, или не може да их изговори, тако да се окреће ономе што има ефекта: удара, гризе и гађа.

Има дана када се плашим да га водим да се игра. Има дана када помислим да га не бих никада поново повела. Али то је добро за њега и важно је да настављамо даље.

Kада га покупим из вртића, а он не престаје да брбља, узбуђена сам и срећна што га чујем да прича и што знам шта мисли. Kада завршимо са терапијом, послије добре сеансе, ја сам на седмом небу. Ја живим блажено наредна два дана док се не нађем лицем у лице са ђететом његових година које прича приче и говори потпуне реченице и онда се сурвам натраг на планету Земљу.

Нисам ово предвиђела. Никада нисам помислила на ово. Kада погледате и видите розе позитивну линију на стапићу теста за трудноћу, почнете тихо да се припремате за сваку могућност. Ми се сви надамо да ће све проћи лако. Надамо се савршеној, типичној трудноћи и савршеним, типичним бебама које одрастају у типичну, савршену ђецу. Очекујемо здравље и нормалан развој. Не бринемо се о кашњењу у развоју говора, зато што се, искрено, много горе ствари могу десити, многе друге, теже ситуације са којима морамо изаћи на крај, али за нас ово је била најтежа околност.

Борити се против проблема у говору је вјероватно један од најтежих изазова са којим сам се носила у животу. Гледати ту мајушну особу како на својим плећима носи огроман терет је срцепарајуће. Замислите како се усамљен мора осјећати док стоји међу људима, а нема могућност да разговара са њима.

Полако али сигурно говор му се побољшавао, али његово разумијевање се развијало знатно брже. Евентуално временом је могао да каже више, али је био и више фрустриран него што је био годину дана раније. Први пут када смо прегледали његову првобитну процјену били смо пресрећни када смо виђели да је испунио све своје циљеве. Kакав успјех! Али онда је добио нове циљеве исто толико удаљене од испуњења као што су први били. Он је и даље био миљама далеко од друге ђеце његових година – од ђеце која су била способна да кажу шта их боли и зашто их боли или да подијеле своју радост. Сада има скоро 4 године и говори умјесто да удара главом и прича нам предивне приче о томе како је провео дан. Мјесеци ударања главом и вриштања су одавно прошли али не могу да их заборавим.

Kада је ударао, вриштао, или уједао, када је бацао своје играчке на мене или када је лупао главом о под, покушавала сам да се ставим у његов положај. Било је тешко. Небитно колико сам била фрустрирана знала сам да је његова фрустрација сто пута већа. Без обзира колико је све то било тешко за нас мора бити да је бескрајно теже за њега. Нисмо могли да га разумијемо. Није могао да нам каже о чему размишља. Kада би открио нешто ново и невјероватно о свијету није могао то да подијели са нама. Понекад сам се осјећала као да сам пропуштала најљепше што носи подизање малог ђетета, јер то дијете није комуницирало са мном.

Наш логопед се често шали да ћу једног дана доћи код ње да је молим да га натјера да престане да прича. То је шала која има за циљ да нас утјеши и охрабри, али када то каже ја у себи знам да никада неће доћи дан када ћу рећи да ђецу треба виђети, а не чути. Неће доћи дан када ћу пожелети да моја ђеца просто ућуте. Никада више нећу потцијенити важност комуникације; разговарати међусобно, дијелити приче, повезати се са другом особом. Најбитнија људска способност је комуникација јер без ње смо тако усамљени.

Превела: Драгана Станковић

Извор:roditelji.me

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.