Првобитни римски календар имао је десет месеци и 304 дана. Први месец у години био је март.
Јулијански календар настао је 45. године пре нове ере. Уз помоћ чувеног египатског астронома тог доба Сосигена, Гај Јулије Цезар је одредио да непарни месеци у години имају по 31, парни по 30 дана, осим фебруара који би у простој години имао 29, а у преступној 30 дана.
Први римски цар Октавијан Август желео је да се Sextilis (шести месец у првобитном календару) назове по њему јер је у том месецу имао највише победа у многобројним ратовима. Због сујете, није желео да месец назван по Јулију Цезару има дан више. Проблем је решен тако што је Сенат одлучио да се фебруару одузме један дан и дода августу. Да не би три узастопна месеца имала по 31 дан, из септембра је један дан пребачен у октобар, а један из новембра у децембар.
Јануар је добио назив по Јанусу, римском богу – заштитнику капија и прагова. Јанус је имао два лица – једно загледано у прошлост и друго загледано у будућност.
Фебруар је био месец прочишћења, на латинском februa – чистити.
Март је назван по римском богу рата Марсу јер је примећено да се највећи број сукоба и ратова дешавао током овог месеца. (Нажалост, сведоци смо да је тако и у новијој историји).
Април – од латинске речи aperio – отворити се; расцветати.
Мај – по римској богињи пролећа Маји која је надгледала раст биљака.
Јун – по римској богињи Јунони – заштитници венчања и жена, или по речи juvenus – млади људи.
Јул – у част Јулија Цезара (100- 44. пре нове ере).
Август – у част Августа Октавијана (63-14. пре нове ере).
Септембар – по броју седам на латинском – sette.
Октобар – по броју осам – octo.
Новембар – по броју девет – novem.
Децембар – по броју десет – decem.
Као што можемо да претпоставимо називи последња четири месеца, имају везе са чињеницом да су они, првобитно, били VII, VIII, IX и X месец у години.
Многи индоевропски језици користе ове називе, са малим варијацијама у изговору због другачије фонетике коју сваки језик има.
Важно је не заборавити да су Словени имали своје називе месеца и сваки од њих је добио име по појавама које су се дешавале током године. Стари називи месеци били су у употреби у Србији све до краја 19. века:
Коложег – потиче од речи коло и жег који је био синоним за Сунце. Осликава буђење и јачање Сунца. Нова година је дочекивана симболично уз паљење колских точкова обмотаним сламом.
Сечко – месец у коме се због , још увек хладног времена, секу дрва
Дерикожа – највећи страх од смрти забележен је баш у месецу у коме се срећу зима и пролеће. Веровало се и да је погодан за драње и штављење коже јер су људи, због несташице хране, убијали животиње у ово доба године.
Лажитрава – по расту траве која повремено може бити прекривена снегом
Цветањ – по цветању биљака и дрвећа
Трешњар – по сазревању првих трешања
Жетвар – време првих жетви
Гумник – по гумну, малом платоу који је ограђен каменом, на коме се вршило жито и око кога су се људи окупљали ради дружења
Гроздобер – време за бербу грожђа
Шумопад – време када лишће жути и опада
Студен – због хладног времена и најаве предстојеће зиме
Коледар – време за обредне радње и ритуале за дочек Нове године
Словенски називи месеца у години задржали су се у чешком, пољском, украјинском и хрватском језику.
Приредила: Марина Раичевић