Као трудна сам, као родила сам, као богиња сам

фебруар 18 21:38 2018

Балашевић је рекао: „То је тако. Не прави од туге науку.“ Пре него што сам постала мама и ја сам размишљала у сличном маниру. Као: „Шта је више с овим мамама? Праве од родитељства науку! Кад будем имала своје дете, од мајчинства ћу направити уметност!“


Другарица ми се пожалила да су је недавно друге маме „изрибале“ на дечијем игралишту. Дозволила је четворогодишњој кћерки да се спусти низ тобоган. После тога јој није обрисала руке влажном марамицом. За умазана колена је рекла: „Добро, опраћемо код куће, али не можемо да свратимо код тог и тог.“ За „огладнела сам“ није дала смоки, већ „океј, идемо да ручамо“. Дете није исхистерисало, друге маме јесу.

Како то чувате девојчицу, побогу? Па она се као дивља спушта низ тобоган!

Девојчица? Ја сам мислила да је дечак! Ви јој још нисте избушили уши? Што је шишате овако кратко?

А немате нешто да је преобучете, видите то блато на коленима? Девојчица је, не иде да тако иде кроз град.

Гладна си, душо, ево имам смоки! Узми!

Док ми је препричавала, другарица је почела да бљује ватру.

Те Маме су ми добацивале све док нисмо изашле са игралишта! Требало је само да их видиш, уредно поседале на клупи попут неке пороте, све са цигаретом међу прстима и паметовањем на језику. Као да само оне имају децу. Као да сам неспособна да чувам своје!

Покушала сам да јој објасним како свако ради како уме. Да се, кад једном постанеш мама, не мења свет, већ да си ти та која се промени, коју околности учине другачијом. Да је неком лакше и лепше да о свему још и филозофира на блогу или дечијем игралишту. Па шта? Некоме је то једина прилика да каже оно што мисли. Некоме једино место да се „испразни“. Неко једноставно воли да се прави паметан. Нико те не тера да то читаш. Нико те не тера да то слушаш.

Не допада ми се тај нови култ мајчинства! Као трудна сам, као родила сам, као богиња сам! Па ваљда си била нешто и пре те трудноће, мајку му! Ваљда није сврха постојања да будеш САМО мајка? Па кажи нешто, и ти си мама!

Негде сам прочитала да је мајчинство чаробно, да је то магично и јединствено искуство. Али да ниси ни прва ни последња. Толике жене су рађале! Одлучила сам да се не приклоним искључиво ни једном ни другом ставу. Јесте, толике жене рађају, вековима, миленијумима! Али ја сам родила тек сада! Мени се магија десила тек сада! Зачарана сам доживотно, у ствари! Моја је ствар коме ћу показати ту магију.

Не паметовање, не саветовање, не придиковање, већ – магију. Јер бити мама није само: дува ветар, ставите му капу неку! Он плаче, да Вам није гладан? А Ви је тако изводите напоље и по овој хладноћи? Још јој нисте избушили уши? Можда бисте могли с времена на време и да га ћушнете, знате, батина је из раја изашла!

Бити мама никад није бити САМО мама. Уопште није ствар у томе шта ћеш направити од родитељства, већ шта ће оно направити од тебе. Од мене је материнство заиста направило уметницу. Помало жонглера, помало сликарку и „помного“ песникињу. (Страшно је колико је лирика, заправо, заразна.) Било ме је брига како другарица повија дете. Нисам обраћала пажњу на то што се комшијин мали окренуо на стомак у трећем месецу са цела два зуба у устима и четири речи на језику. Рекли су ми када се очекује да почне да једе поврће, кад да седи, кад да пузи, кад да хода. Све су ми рекли. Све сам чула и пустила природу да ради своје.

Ја сам одабрала да будем мама. Да будем уметница. Мађионичар. Да имам шта да јој пружим. Јер је свако могао да приђе и да је пресвуче или нахрани, јер ће свако једног дана моћи да јој покаже како се сабира и одузима, јер ће свако моћи да је научи азбуку и абецеду. Али само ја ћу бити она која је родила. Само ја ћу бити она која треба да јој удахне животну магију. Само мој осмех је наследила – треба увек да га носим, да се у њему огледа и препозна.

Бити мама, није САМО мама. То је оно што си била пре трудноће. Оно што те је у трудноћи променило. Оно у шта се свакодневно мењаш кад те погледају те малене очи. То је оно што у теби пробуди прва петица и прва јединица. То су заједнички оброци, шетње и летовања.

Кад си мама, немаш права да будеш САМО мама. Јер се то „само“ истроши брзо као сапуница.

Мама је све оно што свом детету даш. Мама је све оно што остане кад себе даш. (И у томе је уметност: да се никад не истрошиш.)

Пише: Србијанка Станковић

Извор.: lolamagazin.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.