Како сам научила сина одговорности

јул 13 23:22 2016

“Колико сам ти пута рекла да то не радиш?”
“Зар ти мислиш да ја имам пара ко блата?”
“Тачно сам знала да ће се то догодити!”

Да ли се препознајете у неким од ових реченица? Ја да. Мада на моју велику радост све ређе их употребљавам. Зашто? Јер сам постала мудрија. Како? Ево овако…Писала сам већ да нас деца више гледају него што нас слушају и то је баш тако. А да ли смо се икада запитали колико пута смо погрешили у нечему и нисмо себе кривили а када дете погреши крене паљба? Често крене и етикетирање деце као нпр. “Баш си глуп!”, “Од тебе се друго и није могло очекивати!”, “Смотанко један!”,…Страшно! Када то чујем дође ми верујте да млатнем нечим тог оца или мајку. Да ли се они икада запитају јесу ли они безгрешни, јесу ли дали добар пример детету, какав ће то ожиљак оставити на души детета,..? Често се не запитају. Јер да се запитају, схватили би да греше. Кренуле би им сузе од туге што вређају своје дете.

dete naočare
Дете је нешто најдрагоценије што нам је живот дао. Деца су невина бића коју требамо учити правим вредностима, лепоти, љубави,…да следе своје снове, да је људски погрешити али и исправити грешку,…Они су наши учитељи. Деца нас уче да требамо уживати у животу, не бринути због глупости, маштати, веровати у чуда,…Они су нежни, они искрено воле, искрено плачу, од срца нас љубе,…па како неко има срца да им каже ружне речи и вређа их? Неко ће рећи да су нека деца груба, туку се, стално су бесна. Да, али то су само тужна и несрећна деца. Деца која не добијају љубав већ само критике, деца која имају сваку играчку али нису са родитељима отишла ни на један излет, парк или прочитали књигу. Треба разумети ту децу и пружити им оно што им недостаје, а то је љубав и пажња.

Питате се како “казнити” дете које је жгрешило а не вређати га? Овако…
Мој старији син је изгубио капу у школи. Ок, десило се. Купили смо нову. Убрзо је и ту капу изгубио. Онда сам размислила и схватила да ако му купим и трећу капу, он је неће ценити и олако је опет изгубити.Ако га казним, казна ће проћи и опет ништа. Да га пошаљем напоље без капе, сувише је сурово. Е онда сам се сетила да он мора осетити последицу. Договорили смо се да он плати капу. Али како кад он нема пара? Тако што му баба и деда повремено дају за џепарац да купи грицкалице, чоколадице, сличице,…Е те паре ће он лепо да даје док не исплати капу а за ужину неће куповати пецива у пекари већ ће од куће носити сендвич. На овај начин је он сносио одговорност а нико га није омаловажавао.

На овај начин није било викања, вређања али је дечко научио да своје свари вреднује и чува и да је “тешко” доћи до новца. Надам се да је ова моја прича некоме помогла да схвати да су деца дивна створења и да увек постоји неки други начин сем најлакшег, викања, ударања и вређања.

Љубите и грлите вашу децу!

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.