Кључна реченица коју смо сви некада чули током одрастања је: Док си под мојим кровом има да ме слушаш

октобар 24 20:30 2016

Често слушамо о томе како деца данас имају превише права, како ће дечја права урушити систем вредности који је традиционалан у нашем друштву, како давање права деци повећава стопу криминала и малолетничке делинквенције и сл. Када чујем овако нешто постаје ми јасно да појмови права и привилегија нису јасно разграничени у начину на који их људи око мене разумеју.

Права која деца имају произилазе из базичних дечјих и људских потреба: право да живимо и да наш живот не угрожава недостатак задовољења егзистенцијалних потреба, право да будемо сигурни од различитих опасности које могу угрожавати живот, здравље и развој, право да се играмо (јер игра је кључан фактор у интелектуалном, али и развоју уопште), право да се одмарамо, право да се образујемо, право на приватност (деца су особе у развоју, једнако као што су и одрасли особе у развоју и имају право да сваки сегмент њихових живота не буде документован фотографијом на “фејсу”) и сл.

razmaz-dete

Привилегије су све оне ствари и поступци којима задовољавамо жеље (дакле не потребе) детета. Потреба детета је да једе здраво, разноврсно и у оптималној количини, а привилегија је остваривање жеље детета да добије скупе и нездраве слаткише у количини која му/јој се прохте.

Потреба детета је да се игра – у складу са својим узрасним и индивидуалним карактеристикама, а привилегија је да добије Minecraft лего сет/ове из најновије колекције.

У првом случају привилегија је евидентно штетна по здравље детета, а у другом је проблематична (конзумеризам смо поткрепили до крајње мере, а иста потреба детета се сасвим лепо може задовољити обичним конструкторима). Ипак, људи чија деца једу слаткише редовно, имају сваки модел лега/барбика/свеске са Елзом и Старворсима и сл. ће неретко рећи да данашња деца имају превише права. Данашња деца немају превише права, оно што се данас догађа је да родитељи и наставници мешају важна права са бескорисним или потенцијално штетним привилегијама. Оно што се такође догађа јесте доминација конфузног васпитног стила који подразумева осцилирање између ауторитарности и пермисивности/попустљивости.

Уколико желимо да ово боље разумемо замислимо свог шефа/директора. У питању је, често, особа која на отворен или прикривен начин очекује покоравање његовом/њеном ставу и налогу без обзира на то да ли за такав поступак постоји адекватан аргумент. Потребно је да се то уради тако и тачка. Или: Ја мислим да је потребно да се то уради тако и тако. Шта Ви мислите? Лепо је што има различитих мишљења, али ипак ћемо урадити овако. И тачка. Са друге стране, Ваш директор/ка, вероватно повремено толерише “крадуцкање”, “лажуцкање”, “нерадуцкање” – знате да постоје људи који немају никакве посебне последице због пропуста, грубих грешака и нерада, хронично. Важније му/јој је колико сте им наклоњени и декларативно послушни него колико поштујете границе и правила у сопственом послу.

Нису наши директори изузетак који је несличан свима нама, што се прилично добро види у случају васпитања деце. Тренутно, по мом утиску, већина родитеља у нашој средини очекује да буду поштовани и “слушани” од стране деце као ауторитет, самим тим што су родитељи. Дакле, очекују да деца прихвате оно што кажу као истину (чак и ако немају ваљаних аргумената, или не налазе времена да аргументују изнова и изнова како са децом ваља чинити), да се деца ваљано понашају онако како су их родитељи упутили (чак и ако сами упражњавају навике које деци забрањују и на њих упозоравају), да деца испуне образовна и остала очекивања (чак и ако сами нису адекватан модел у овом смислу, нити покушавају да се активно укључе у образовање детета и сами додатно образују) и сл.

Кључна реченица коју смо сви некада чули током одрастања је: Док си под мојим кровом има да ме слушаш/радиш како ти кажем, зато што ја тако кажем. Ово је ауторитарни васпитни стил у свом чистом облику – ауторитет се заснива на сили и моћи, а не на одговарајућим квалитетима који би довели до тога да дете само доживи да заслужујете да будете саслушани.

Ово је уједно и традиционални васпитни стил у нашој средини и има низ штетних последица: страх од снажнијих и моћнијих и покоравање из страха, али и штетно прикривање истине из страха, односно револт и “контрирање” па и по цену наношења штете самоме себи (између осталих). Овај васпитни стил тренутно је “надограђен” својом супротношћу као ликом у огледалу – пермисивношћу и попустљивошћу у васпитању. Неретко ће баш ови родитељи куповати својој деци ствари које превазилазе њихову куповну моћ или су једноставно васпитно и образовно бескорисне, дозвољавати деци да проводе много времена пред рачунаром, телевизором, телефоном, дозвољавати неприкладно време за “изласке”, гледати кроз прсте на изостанке из школе, критиковати цео свет због проблема које дете има и сл. Оно што је код конфузног васпитног стила најгоре јесте непредвидивост за дете у којим ситуацијама може очекивати какво понашање родитеља и какву реакцију. Замислимо слику родитеља који најпре туче/вређа и виче на дете јер је урадило/није урадило шта год, а онда то исто дете љуби и грли или нешто купује или укида казну и чак награђује. Или који виче због слабе оцене и говори детету да је глупо/лењо/неспособно, а онда након релативно кратког времена обасипа неоснованом хвалом и нежношћу (често због сасвим основаног осећаја кривице). Као резултат ове клацкалице за коју никада не знате шта ће претегнути и на коју страну деца науче:

• да је родитељ веома непоуздан и не може бити база сигурности; када је родитељ такав онда је читав свет такав, непоуздан, страшан и несигуран

• да је родитељ потенцијално опасан и да му/јој неповољне чињенице треба крити

• да родитеља заправо не можете задовољити – јер не знате шта од вас очекују

• да родитељска љубав искључује правила понашања, јер се љубав искључиво испољава као одустајање од инсистирања на правилима

• да су они сами лоши/неадекватни јер не могу да докуче шта за родитеља значи бити “добар и адекватан”; заправо, ни сам родитељ то не зна, а свакако не шаље доследну поруку о томе већ конфузну до крајње мере

• да се од родитеља (а касније и од других људи) могу извући пријатне привилегије, које детету у суштини не значе пуно јер не задовољавају потребу за љубављу, али јесу пријатне и лако доступне

Зашто се ово догађа?

Махом је у питању научени образац понашања одраслих који се преноси са генерације на генерацију, али је подупрт особинама личности родитеља, као и не тако ретким сметњама у менталном здрављу. Родитељ који се после дана на послу баци на кауч пред телевизором и отвори флашу, две, три алкохола као начин да себе “умири” и “орасположи”, родитељи који пију на своју руку и без ваљане контроле бензодијазепине годинама, обично су без воље да се подигну из кревета, контролишу шта деца раде или се упусте у смислен разговор са дететом и немају капацитета да поступају доследно у односу на дете. У питању су депресивни родитељи (или још чешће анксиозни и депресивни). О стопама алкохолизма и нефункционалне употребе лекова “за смирење” не бих да говорим, сваки па и површан преглед статистичких показатеља указује на огромне злоупотребе једне и друге супстанце. Такође, постоји велики број људи који не узимају ове супстанце, али су безвољни и немоћни да себи помогну или отворено агресивни (друга страна исте медаље).

Шта можемо да урадимо?

Можемо да престанемо да очекујемо да се све у целини среди (читава планина проблема да се помери – да будемо запослени, у добром партнерском односу, у лепом дому, у сигурној земљи и сл.) или да очајавамо над чињеницом да се све у целини никада неће средити, већ да сређујемо мало по мало оно на шта можемо да утичемо. Можемо себи да ставимо маску да бисмо били у стању да учинимо нешто за своју децу. Можемо да кренемо да се лечимо и да признамо себи да нисмо добро. Можемо да будемо упорни у тражењу помоћи за себе. Можемо да се окупамо и очистимо простор око себе. Можемо да уведемо једно важно правило месечно којега ћемо се доследно придржавати сами у односу на себе и на дете. Можемо да будемо поштени према себи: можда смо у нечему неуспешни и неостварени, али имамо и неких постигнућа и добрих особина. Можда друштво у коме живимо није подржавајуће у погледу успостављања ваљаних васпитних принципа, али има нешто што можемо и сами, а нисмо до сада.

Можда можемо.

Б.Д.

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.