Имам пријатеља који води мало предузеће и не иде му лоше, али се он ни по чему не истиче (мајица, тренерка, ранац – опуштена варијанта).
У школи у коју иде његова ћерка, група родитеља одлучила је да се замене школске клупе. Узгред, биле су то једне сасвим нормалне школске клупе.
Али, хоћемо нове.
Након дискусије, родитељи су се поделили у две неравноправне групе: они који су могли да издвоје новац и седморо који су се изјаснили да неће учествовати у томе (из баналног разлога – нису имали вишка пара).
Речено им је да ће онда њихова деца седети у старим клупама.
Када је мој пријатељ предложио да ови који дају новац, сви издвоје по још мало те да се тако купе клупе за сву децу, ти родитељи су одмахнули главом не верујући својим ушима (типа „зашто бисмо, аман, ми плаћали за туђу децу – ако нису у могућности – нека седе у старим клупама“).
На крају се и он изјаснио да неће давати новац.
А на његова објашњења да ће то довести до поделе у разреду на „сиромашне“ и „богате“ само што га отворено нису послали тамо одакле се на овај свет испилио.
Дошао је дан „Д“.
У учионицу су довезене нове клупе. Отприлике овакве:
Четири старе клупе гурнуте су у ћошак, где је образован гето „бедних“ ученика. Мајке су биле пресрећне. Када их је мој пријатељ питао зар их то не подсећа на приче о третману у зависности од тога да ли платиш и не платиш порођај, добио је одговор: „Али ми смо тако у могућности.“
То је потрајало цео један дан.
А сутрадан су они који су дошли у школу видели како су се уместо старих појавиле нове клупе.
Плус дечје прелепе столице.
Тако дакле.
Сада те исте велике мајке сикћу около како је то дискриминација, да се њихова деца понижавају и да би сви морали бити равноправни.
Мој пријатељ их гледа и шизи.
На питање једног тате: „Авај, зашто то уради?“, овај је одговорио: „Сматрај да је то био један социјални експеримент. Уосталом, зар и сами нисте желели да једна група деце има боље клупе него друга? – Према томе, жеља вам се остварила!“
Превела: Весна Смиљанић Рангелов
Извор: Detinjarije