Ко нам то краде децу од нас самих? Где грешимо док их волимо?

Био сам на „отвореним вратима” код свог сина у његовој гимназији. Има 17 година и слабе оцене, али мислим да је фин момак. Свира гитару, има бенд и у пубертету је. Његова природа као и свих нас у тим годинама доживљава земљотрес. Формира се да буде свој. Развучен одједном на четири стране света открива живот.

Дошао сам мало раније. Нисам први пут овде. Као бивши понављач бринем за своје дете као и сваки родитељ. Време је грозно у ком одрастају. Већ им је сваљено на леђа да морају сами да преузимају одговорност неадекватну њиховим годинама.

Седим на клупи у ходнику. Препознају ме неке средњошколке, кикоћу се и поздрављају ме са пуно поштовања. Баш лепо да и тога још има. Гледам момке који промичу испред мене. Тако су већ груби, прерано сазрели. Нису они криви што су такви већ друштво које није брига каква му је будућност. Они постају учесници окрутне игре преживљавања. Само лична срећа им може помоћи да се снађу и прођу квалификације. Сиромаштво диктира правила да нема за сваког. Весели су, безбрижни и несвесни. Младост је једино што човек добија ,а остало му у животу остаје кад ње нестане. Видим, нека жена код дежурног ученика тражи истог разредног старешину који и мени треба. Не могу да провалим да ли је моје годиште или не. Изгледа градски. Ево га и он, стиже са дневником испод мишке.

Позива нас да уђемо у зборницу. Седамо испред стола на којем лежи дневник. Прва почиње та жена, тражи да види оцене своје ћерке. Разредни одговара да не може да јој покаже јер их она једноставно нема због тога што не долази у школу. „Није ни данас у школи”, рече разредни. „Знам”, одговори њена мајка, „eно је код куће, спава”. Добија савет да испише своју ћерку из школе да не би изгубила право на школовање. Жена је у фрци, што је и нормално. Распитује се како да спаси своје дете, притом се извињавајући што одузима толико времена. Кажем да нема проблема, дајући јој дознања да саучествујем у њеном проблему. Жена одлази.

Долази ред и на мене. Од последњег пута и мог притиска у виду неромансиране приче шта може да му се деси ако не пази, прошарану високом фреквенцијом упозорења, добијам изјаву од разредног да је поправио оцене, понашање и да има мање изостанака. Прошли пут само што нисам ослепео од оштрине јединица којих је било много. Сада је ситуација боља. Добро се осећам; колико је могао, схватио је озбиљност своје ситуације. Човек се штимује целога живота у потрази за хармонијом свог акорда који га представља целом свету. Задовољан устајем и излазим из зборнице.

Ево и њега, знојав. Губили су физику, играо је фудбал. Питам га да ли има мајицу да се пресвуче, лаконски одговара да ће је свући и на голо тело дукс навући. Гледам га. Изгледа нежно и незрело. Идемо ка излазу из школе и дворишта. Клинци се подгуркују и поздрављају се с њим, готиве га. Прилази нека девојчица и љуби га у образ у пролазу, питам га ко му је то? Каже да нема појма, прави се важан. Као и ја некад. Кад се осмехне личи на мене. Питам га да ли му треба која кинта? Наравно да му треба. Дајем му, као и сваки ћале свом сину. Грлим га и љубим у образ. Само једно ћао и неизоставни осмех са моје и његове стране. Добро ми је. Јављам надлежним органима о резултату моје посете његовом школовању. Кад сам обавио све радње које се односе на њега прође ми кроз главу догађај у вези са мајком и ћерком. Она спава док мајку боли глава.

Ко нам то краде децу од нас самих? Ко нам узима време намењено њима? Где грешимо док их волимо? Боже, чувај нам децу, моли те један од родитеља.

Аутор: Цане Партибрејкерс

Извор: Политика