Које су обавезе предшколске установе у односу на децу с посебним потребама

мај 30 19:56 2016

Недавно смо објавили текст који се тиче разлике између деце с посебним потребама и деце с тешкоћама у развоју. С тим у вези, причу настављамо објашњењем шта је задатак предшколских установа у раду са овом децом.

 

Најчешћи начини идентификације деце с посебним потребама, у дечјем вртићу су од стране предшколског психолога, разговор с родитељима, непосредно посматрање детета у васпитној групи, психо-тестирање и подаци других стручних сурадника. Задатак предшколског психолога, у односу на децу с посебним потребама, јесте да пронађе најбоље васпитне поступке за стимулисање њиховог оптималног психофизичког развоја и интеграције међу вршњаке.

Након тога, задатак предшколског психолога укључује сарадњу с родитељима и васпитачима деце с посебним потребама (нарочито трајним). У односу на родитеље, укључује индивидуални рад с децом с посебним потребама и њиховим родитељима с циљем информисања и саветовања, а код трајних посебних потреба и упућивање у одређену институцију (уколико је потребно). У сарадњи с васпитачима, укључује информисање васпитача о деци с посебним потребама те сарадњу у утврђивању и праћењу развојног статуса деце с посебним потребама. То укључује и прописивање и праћење индивидуалног програма рада с дететом у васпитној групи.

Што се тиче уписа деце с тешкоћама у развоју, све је већи нагласак на интеграцији, односно инклузији деце с тешкоћама у развоју у редовне програме дечјих вртића. Интеграција се првенствено односи на смештај детета с тешкоћама у развоју у васпитне скупине заједно с децом која немају таквих потешкоћа, односно, темељи се на физичкој блискости с осталом децом. С друге стране, инклузија се односи на процес стварања осећаја припадности групи у којој дете с тешкоћама у развоју борави. Слично као што многи, укључујући понекад и стручњаке, често погрешно употребљавају појмове „деца с посебним потребама“ и „деца с тешкоћама у развоју“ (што је раније разјашњено), често се погрешно употребљавају и појмови „интеграција“ и „инклузија“.

Инклузија подразумева да су сва деца активно укључена у васпитно-образовне активности и имају једнак, слободан приступ местима за игру и рад у групама. Дакле, сваком детету се пружају једнаке развојне прилике и активно суделовање с осталом децом, стварајући тако окружење које се темељи на толеранцији, уважавању и поштовању све деце. Стога инклузија, као највиши ступањ педагошког повезивања деце с тешкоћама у развоју с децом без развојних тешкоћа има вишеструке предности.

Добробити за децу с тешкоћама у развоју велике су. Неке од тих добробити су нпр. прилике за остваривање социјалних интеракција, тј. дружења с вршњацима који им могу бити узори за различите вештине и понашања, развој самопоштовања и стварање позитивне слике о себи кроз сложеније друштвене односе и активности, модела комуникације, самоконтроле. На тај се начин и родитељи осећају прихваћеније, знају да им дете добија једнаке могућности за развој и напредовање као и остала деца те имају више времена за себе и осталу децу. Добробити за децу без тешкоћа су боље разумевање тешкоћа у развоју, развој осетљивости за потребе других те помагање и уважавање различитих од себе.

Како би инклузија била што успешнија, важно је имати позитивне ставове и створити позитивну атмосферу унутар групе и на разини дечјег вртића о укључивању деце с тешкоћама у развоју у редовне програме. Такође је важно осигурати квалитетне васпитаче и/или асистенте који ће боравити с дететом с тешкоћама у развоју и додатно подстицати његове развојне могућности. Осим осигуравања материјалних и физичких услова рада у зависности од дететових тешкоћа, едукација, мотивација за рад и добра сарадња свих укључених је најважнија.

Дакле, закључно, задатак психолога је у првом реду превентивна при чему углавном сарађује с другим стручним сарадницима унутар или изван дечјег вртића (педагогом, дефектологом, логопедом, социјалним радником, вишом медицинском сестром, физиотерапеутом). То се посебно односи на децу с тешкоћама у развоју с којима предшколски психолози немају толико искуства као нпр. дефектолози, логопеди и/или физиотерапеути, зависно од тога о којим се тешкоћама ради. У том случају, најчешћи и највећи утицај психолог има, приликом уписа детета с тешкоћама у развоју у дечји вртић, на избор стручне литературе о проблематици детета те одабир васпитача и/или асистента за рад с дететом. С друге стране, његов утицај је пуно већи у раду с децом с потенцијалним, пролазним и осталим трајним посебним потребама детета, попут деце која су проживела неки стресни догађај у животу, даровите деце и др.

Извор: www.istrazime.com

напишите коментар

2 коментара

  1. октобар 17, 08:48 #1 Ivana

    Ovo moze samo da napise neko ko nikada nije udao u grupu gde su deca sa posebnim potrebama… verovatno neki psiholog, pedagog, defektolog…. i jos dodju i treza da vide popunjen dnevnik, portfolie decje, grupne… aktivnosti odradjene. Pa da se kloniram u 5-6 primeraka ne mogu to da stignem !!!

    Одговорите на овај коментар
    • октобар 17, 23:20 Draga

      Da, dovoljno je reci da se ukljuce u grupu. Niko ne pita kako s njima i ostalom djecom,kojih je od 20 do 30 zajedno. Da makar propisu da takva djeca borave pola dana, ili nekoliko dana u nedjelji, nego od pocetka do kraja radnog vremena svaki dan. I svi su tu spomenuti- roditeljima se olaksalo, djeci se olaksalo, psiholog ce da preporuci sta i kako, zakonodavci stvaraju humano drustvo,a onaj ko je nosilac najveceg tereta – vaspitac- njega niko ni ne spominje. On je, valjda, duzan da sve podnosi, jer ,Boze moj, zato je placen! Pa unesite u zakon da mu se dodijeli jos jedan kolega u smjeni, makar.

      Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.