Поремећаји понашања код деце испољавају се низом поступака који битно одступају или се косе са нормама понашања и обичајима друштва у којем дете живи.
Поремећај настаје током васпитавања и оспособљавања детета за живот у друштву (социјализација). Ако процес социјализације буде угрожен или поремећен у било којој етапи (у породици, школи, ширем друштву) детиње понашање почеће да се мења.
Поремећено понашање може се испољити као непослушност, инат, претерана агресивност, хировитост, недисциплина у кући и школи. То су први знаци који се јављају врло рано. Затим се јављају знаци који много више забрињавају: лаж, крађа, бекство од куће и школе, итд.
Многа од ових испољавања јављају се током развоја код сваког нормалног детета: оно слаже, узме неки динар из куће, дође касно из школе, туче се са децом, буде непослушно, инати се, покушава да истерује своје жеље, побегне из школе. Тек ако се овакво понашање упорно понавља и погоршава из дана у дан, ако не помаже ни лепа реч ни казна, тада се може говорити о поремећају понашања, тј. о понашању које одступа од норми и обичаја друштва у којем оно живи и одраста.
Издвојићемо дечје лажи и дечје крађе, пошто њих родитељи најтеже подносе и због њих се најчешће обраћају лекару.
Дечје лажи
Мала деца не праве разлику између маште и стварности. Сваком родитељу су познате измишљене приче и причице које дете у трећој или четвртој години исприча као стварни доживљај. Дете постепено научи да разликује стварност од маште, истину од неистине и тек када почне да говори неистину са одређеним циљем, а то почиње да се догађа око пете или шесте године, онда се може говорити о дечјој лажи. Говорити о дечјој лажи не значи да детету при првој лажи у којој је “ухваћено” треба рећи да је лажов или га строго казнити.
Родитељи од малих ногу развијају детињу потребу за истином и својим понашањем они му дају пример. Ако су они склони да слажу дете у многим обичним свакодневним ситуацијама, да би избегли његове сузе, љутњу или страх, онда не треба да се чуде ако и дете из сличних разлога почне њих да лаже. Међутим, и родитељи који никад не лажу дете и пружају му најбољи пример, доживе да их дете понекад слаже. Те мале дечје лажи не треба доживети као трагедију и дете назвати лажовом. Много је боље дати му на знање да се од њега очекује да говори истину и да се верује да ће оно то учинити.
Ако дете често и много лаже, родитељи треба да се забрину а не да се љуте и да га кажњавају, јер тиме неће ништа постићи. Они треба да открију разлог и потребу која наводи дете да прибегне лажи. Дете које лаже је несигурно, можда и дубоко незадовољно собом, па и несрећно. Дете најчешће лаже због страха од казне или страха да ће изгубити љубав родитеља ако је учинило нешто што није смело да учини. Ако се од детета очекује више него што оно може (да буде најбољи у обданишту или да ређа петице од првих школских дана, да никад не направи никакву штету) оно ће слагати да би избегло последице или да би за тренутак подигло сопствено самопоуздање. Најбољи начин да се спрече детиње лажи јесте да му се поврати самопоуздање и сигурност, а за то је родитељима некад потребан савет стручњака и његова помоћ и подршка.
Дечје крађе
“Многи мали лопови никада касније у животу не дођу пред суд, зато што су њихови родитељи знали како с њима да поступе.” Д. В. Виникот
У петој или шестој години дете научи да разликује шта је његово, а шта није, оно тада већ може да схвати да узимање туђих ствари представља преступ, да то није дозвољено, да је то крађа.
Мало дете узима новчаницу из мамине ташне или татиног новчаника и сматра да је то нормално јер су родитељи његови, као и све што њима припада. Дете тог узраста не краде, јер оно нема појма о својини, о туђој својини, као што нема појма ни о значењу речи крађа. И не вреди му објашњавати јер оно не може да разуме и схвати те појмове. Једино што оно може да разуме то је ако му родитељи, као и за многе друге ствари, кажу “то не смеш да дираш”.
Мало је деце која никад нису кући донела неку туђу ствар. То је парченце креде из обданишта или школе, туђа оловка или играчка, или нешто слично. Родитељи обично не обраћају пажњу на ове ситнице. Они се љуте и постају забринути када дете узме новац или неку ствар из куће, а ако се то понови више пута онда су склони да га строго кажњавају.
Зашто дете краде? Понекад дете узима новац зато да би и оно могло да купи нешто што већина његових другова купује (жваке, сличице, бомбоне, итд.). Често дете жели да има новац да би се правило важно пред друговима и на тај начин себи придало неки значај.
И док у првом случају родитељи могу лако да помогну детету ако се са њим договоре за неки мали стални џепарац или ако га повремено упитају: “Да није ред на тебе да частиш друштво слаткишима, да ли ти треба новац?”, у другом случају новац неће помоћи детету да стекне самопоуздање које му недостаје. Можда оно заостаје за другом децом у обданишту или школи, можда има тешкоћа у приближавању деци и стицању другова, можда га деца не прихватају, можда га васпитачица одбацује. Родитељи треба да покушају да открију узрок (сами или уз помоћ стручњака) јер дете га не зна и оно никад неће моћи да одговори на њихово питање зашто то чини. Ако од њега то ипак захтевамо, онда ћемо га натерати у лаж, јер оно не зна прави разлог.
Узрок детиње крађе може да лежи и у породичној ситуацији, у односу родитеља према њему, у недостатку пажње или времена, или слично. Једном приликом у моју ординацију мама је довела дете јер су га последњих месеци више пута ухватили у крађи. Узимао је новац са стола или из ташне, покрао колаче припремљене за госте, били су приморани да закључавају слаткише. Оба родитеља су због тога ужасно погођена и љута. Мама и ја покушале смо заједно да откријемо шта се догађа са дететом. Пре три месеца тата је почео да ради прековремено, тако да преко недеље једва да се и види са сином пре него што овај заспи. Мама на послу има велике неприлике а код куће много више посла јер муж не може да јој помаже. Најлакше јој је да дете после обданишта одведе у комшилук да се игра док она заврши посао. Дете је жељно и мајке и оца, који су раније много времена проводили са њим. Оно је постало несигурно, њему недостаје њихова љубав.
Мада узроци детиње крађе не могу увек да се утврде са сигурношћу, чињеница је да у већини случајева родитељи могу да помогну детету. Када му мама и тата посвете више времена и пажње, покажу му колико га воле, када га заинтересују за неке заједничке послове или га усмере на неки хоби, потреба за крађом брзо нестаје.
Родитељи обично тешко подносе дечју крађу. Ако после првих крађа поступе према детету грубо, назову га лоповом или га строго или престрого казне, они му на тај начин неће помоћи нити ће спречити нове крађе. Дете ће схватити да га сматрају лошим и његова несигурност ће се појачати. Само родитељи који су знали да обуздају своју љутњу и незадовољство, који нису показали неповерење, који су се потрудили да сами открију шта мучи њихово дете, могли су да му помогну да касније када одрасте “никада не дође пред суд”.
Аутор: Олга Хаџи Антоновић, одломак из књиге “Мало дете – велика загонетка”