Koliko brižljivo biramo prvu knjigu s kojom će dete poći u svet samostalnog čitanja?

novembar 29 19:44 2017

„Dečju književnost, kažu, čitamo tri puta u životu. Prvi, dok još ne možemo sami, dok nam čitaju odrasli: mama, tata, baka, deda, starija braća i sestre. Drugi put kad se opismenimo i pravimo prve čitalačke korake. I treći put, kad čitamo svojoj deci.

I to su te tri tačke, ta tri koraka u čitalačkom stažu, a velika su kao čizme od sedam milja. Najdelikatniji i najteži je korak kada sami počinjemo da čitamo, kada ulazimo u svet književnosti“, tako dečji pisac Vesna Vidojević-Gajović započinje svoju priču o knjigama za decu, čitanju, ulozi roditelja i nastavnika u razvoju ljubavi prema pisanoj reči i razlozima zbog kojih deca danas ne čitaju knjige. 

„Ispričaću vam jednu anegdotu. Ćerka moje prijateljice je tek naučila da čita i dobila je na poklon pozamašniju knjigu koju je odmah počela da čita. Posle izvesnog vremena izlazi iz sobe i plače: Ja ne mogu ovo sve danas da pročitam! Stavite se u njen položaj. Ona voli da čita, ali ne može da savlada toliku knjigu. Niko joj nije objasnio da se knjiga može čitati više dana. Znači, decom moramo da se bavimo na pravi način“, dodaje Vesna, čiji su romani, pesme i pripovetke odavno pronašli put do dečjih srca, ali i srca odraslih. Njen najnoviji roman – Priče iz vitrine – objavljen je nedavno u izdanju Kreativnog centra u ediciji Pričam ti priču i vrlo brzo je pokupio simpatije mladih čitalaca. Svi mi imamo u svojoj ili bakinoj kući neku vitrinu koja krije gomilu tajni – ramovi sa starim slikama, čaše koje nikad nisu korišćene, najlepši tanjiri, ali i porcelanske figure koje su se tu godinama nizale. Zamislite samo kako bi to izgledalo kad bi svaka od njih mogla da oživi i ispriča svoju priču. Upravo se to dešava u ovom romanu.

„Godinama sam uređivala u Školskoj redakciji RTS-a seriju Knjiga je da se čita. To je igrana petnaestominutna forma u kojoj su se preporučivale najnovije knjige za decu koje se ne nalaze u školskoj lektiri. Mislim da je strahovito važno da se pobrinemo da informacije o dečjoj književnosti dođu do roditelja i nastavnika. To znači da su mediji veoma važni u popularisanju knjige i čitanja. Deca ne čitaju kritike i prikaze novih knjiga (kojih i nema mnogo). Važna je informacija.

Još nešto bih istakla kao posebnu dragocenost iz ovih emisija. Svi gosti su se prisećali trenutaka kada im je neko od odraslih čitao. Govorili su o posebnoj emociji koja se stvara pri takvom čitanju. S posebnom nežnošću prisećali su se i prve pročitane knjige. Zato što svaku knjigu pročitanu u detinjstvu nosimo u sebi čitav život.

Mi smo skloni tome da često okrivimo decu kako ne čitaju dovoljno. A da li smo se upitali koliko mi sami čitamo i kakav im primer dajemo? Zašto je knjiga isterana iz škole? Nisam videla da postoji kutak za priču ili kutak za pesmu gde učitelji s decom čitaju knjige i uživaju. Neguju se samo testovi, gramatika na uštrb pisane reči i lepe književnosti. Znači, dečja knjiga i dečji pisci su marginalizovani, a za to optužena deca.

Osim toga, mi smo raspust započinjali knjigom na dar, koju smo dobijali za odlično učenje i primerno vladanje, za rad u nekim sekcijama. Knjige su imale posvetu i dragocene potpise učiteljice i direktora. Takve knjige zauzimaju počasno mesto u mojoj biblioteci. Bila sam ljuta što mi je učiteljica u drugom i trećem razredu dala istu knjigu: Kekec iznad usamljenog ponora. A izmodila je i knjiga kao rođendanski poklon, kao poklon za praznike i druge svečanosti.

A koliko vodimo računa o tome šta se to deci nudi? Koliko brižljivo biramo prvu knjigu s kojom će poći u svet samostalnog čitanja? Kao pisac za decu koji se većinom bavi pisanjem za manji uzrast mislim da je veoma važno da knjiga kojom dete ulazi u svet književnosti bude čitljiva, dinamična, s mnogo humora. Književni junak mora da bude tako zanimljiv da ga dete odmah prihvati i pođe s njim u avanturu priče. Upravo to sam se trudila da postignem, i nadam se uspela, u knjizi Prvo letovanje jednog mačka. Knjiga mora da bude iskrena, umetnički uspela, knjiga kojoj dete odmah veruje. Zato je za taj početnički korak važna i ilustracija. Ilustracija je tu da objasni, da mladi čitalac zastane i razmisli o onome što je pročitao, a neretko i da podstakne maštu.

Važne su i dužina teksta i veličina sloga. Za početak ne bi trebalo dati malom čitaču preglomazan tekst. Sve što je džinovsko u njihovim očima mora da se smanji na razumnu meru. Svaka stranica mora da bude u ravnoteži – tekst i prateća ilustracija – da bi se malom čitaocu dala podrška u savladavanju tehnike čitanja.

I da zaključim: svi moramo da se bavimo decom i čitanjem na pravi način. To je jedan neraskidiv lanac. Roditelj, učitelj, bibliotekar … i naravno pisac, ilustrator i izdavač… U sadejvstvu možemo mnogo da uradimo.“

Vesna Vidojević-Gajović

napišite komentar

0 komentara

Trenutno nema komentara!

Započnite komentarisanje.

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.