Крах приче о угледу образовања у Србији

фебруар 08 22:43 2018

Колумна: Сунђери и креде

Аутор: Борис Јашовић

Сваком добронамерном житељу ове земље, пашће на памет следеће питање – одакле морално право било коме, укључујући ту и министарство просвете, да прича о систему васпитања и образовања након покушаја продаје Железничке техничке школе у Београду?! Поготово јер је и сам чин стављања школе на листу непокретности које је јавни извршитељ понудио на продају, зачуђујуће аберантан. И вероватно без сличног примера у цивилизованом свету – да се једна васпитно-образовна установа изнесе на продају као да је у питању пословни простор или напуштена зграда банкротираног предузећа…

Најпре је без знања професора, ђака и родитеља извршена процена зграде у којој се деценијама уназад одвија васпитно-образовни рад и из које су у свет радних људи изашли томови генерација образованих стручњака.

Потом је јавни извршитељ зграду ставио на продају, заказавши прву јавну лицитацију за 24. јануар 2018. Два дана раније, професори случајно сазнају (пошто их претходно нико није обавестио), да се њихова школа продаје, те они већ сутрадан 23. јануара обавештавају јавност о опскурном сазнању. Истог дана министар просвете пред камерама изјављује да је у питању ГРЕШКА те да професори и ђаци неће никуда из свог простора. Следећег дана, јавни извршитељ одлаже продају на 60 дана док се “грешка” не исправи. (Није прецизирано у чију корист?)

У тренутку исписивања ових редова, у раним послеподневним часовима 8. фебруара 2018, грешка још увек није исправљена. (А избори се ближе).

Сада се многи од вас питају о каквој је грешци реч и о чему се овде заправо ради?

Одговор ће бити информативног карактера јер се Зелена учионица првенствено бави васпитно-образовним темама а не истраживањима потенцијалних малверзација у привреди.

Дакле, зграда која је 24. јануара 2018. године стављена на продају налази се у власништву државе још од 1993. године. У тој згради васпитно-образовну делатност деценијама уназад обављају средња Железничка техничка школа и Висока железничка школа струковних студија (која се у овом случају не помиње – као да не постоји). Такође, два метра даље од зграде Железничке техничке школе и Високе железничке школе струковних студија, налази се зграда Дома ученика средње железничке школе (која се, узгред буди речено, не продаје). Тако испада да зграда средње железничке школе (одједном) не припада држави па се продаје, док истовремено зграда дома ученика средње железничке школе припада држави те се не продаје. Чист нонсенс што би рекли стари Латини.

Али, као што је министар просвете Шарчевић више пута изјавио пред телевизијским камерама, ради се о грешци. Неко је зграду Железничке техничке школе (у којој се, не заборавимо то, налази и Висока железничка школа струковних студија), “грешком” 2014. године уписао у катастарске књиге као приватно власништво Железница Србије. Односно, као приватно власништво једног од четири предузећа Железница Србије.

И тако… У питању је грешка која ће бити исправљена. Само је питање када и у чију корист? Али док се то не деси, треба поставити наредно питање – куда иде систем васпитања и образовања у држави Србији? И да ли постоји државна стратегија образовања која не имитира западњачке праксе васпитања и образовања?

Илустративан (додуше негативан) пример представља однос државе према Железничкој школи. Наиме, здраворазумски размишљајући, било би корисно и у стратешком смислу ефикасно да министар просвете тесно сарађује са министарком саобраћаја – а у циљу стратешког јачања Железничке техничке школе како би ова постала регрутни центар за оспособљавање кадрова за рад на железници.
Железница је врло битан сектор привреде и у скоријој будућности ће се неминовно развијати. Поменимо брзе пруге према Мађарској и Црној Гори те Беовоз који за већину Београђана представља сламку спаса на релацији кућа-посао и обратно. Дакле, железници су потребни кадрови, но не и кадрови обучавани на интерним преквалификацијама и убрзаним курсевима у трајању од три месеца.

На жалост друштва (или у нечију корист), Железнице Србије управо то и раде – некритички имитирају западњачке праксе. Присетимо се у том смислу класика социолошке мисли, Француза Габриела Тарда који је тврдио да имитација представља врсту месечарства. Сомнамбулизам, вели Трад, има корене у супериорности осећаја и духа који магнетизује, очарава, инспирише…

Железнице Србије су изгледа толико очаране праксама немачке железнице која форсира курсаџијски тип образовања железничког кадра, да су поверовале како им Железничка техничка школа уопште не треба. Чак је неко, под утицајем сомнамбулизма, починио грешку те је уместо школе видео обичну (ничију) зграду и преписао је себи! Али, одговорност је такође и на министру просвете Шарчевићу и министарки саобраћаја Михајловић који заједничким снагама треба да лече одговорне са Железнице од јаловог сомнамбулизма. Нарочито јер и немачка железница пропада под теретом стручњака напајаних на врелима курсаџијског типа образовања.

Наиме, усред скандала око покушаја продаје железничких школа (средње и високе) у центру Београда, дошли су преко привредне коморе Немачке у Србију људи са немачке железнице како би успоставили сарадњу са Железничком техничком школом! Схватили су да убрзане обуке и курсеви не приличе озбиљном систему (као што је железнички), те су се брже-боље дали у потрагу за школованим и образованим кадровима.

И пут их је навео у Србију – једину ваљда земљу на свету у којој Железничка школа не треба Железници.

Шта рећи након овога а не заридати.

У међувремену, док трагамо за рупчићем којим ћемо отрести сузице са образа својих, запитајмо се да ли покушај продаје зграде школе (у овом случају две школе – средње и високе), представља крах досадашњих прича о угледу образовања у Србији? (Васпитање као најшири педагошки процес готово нико и не спомиње).

Наиме, образовању се углед не може обезбедити копипејст реформама образовног система! Још се мање може обезбедити продавањем школа! А свакако се углед образовању не може обезбедити ниподаштавањем школованих стручњака за које нема места у привредном систему Србије, али има у железничком и здравственом систему Немачке.

напишите коментар

3 коментара

  1. фебруар 09, 20:44 #1 Vlada

    Bravo, Borise! Svaka ti je ka Njegoševa!

    Одговорите на овај коментар
  2. фебруар 10, 13:35 #2 Božović Vladan

    Slažem se sa tekstom, osim jedne sitnice. Autor kaže da je ovo krah priče o ugledu obrazovanja u Srbiji. Autor očigledno nije obavešten da ne postoje nikakve priče o ugledu obrazovanja u Srbiji, jer obrazovanje u Srbiji nema nikakav ugled, zapravavo ima, kako nijedna normalna zemlja na svetu ne bi trebalo da se ugleda na obrazovanje u Srbiji.

    Одговорите на овај коментар
  3. фебруар 10, 13:44 #3 Fikus Papandrikus

    Da li je Zeleznicama Srbije potreban skolovan kadar najbolje ilustruje njihova sistematizacija u kojoj NI ZA JEDNO radno mesto nije navedena Zeleznicka skola. Skola koja i postoji za potrebe zeleznica i koja skoluje kadar za buduci rad na zeleznici. Umesto Zeleznicke skole navedene su saobracajna, ekonomske, tehnicka, masinska i elektrotehnicka skola. Inace model prepisan iz zemalja Zapadne Evrope koje mahom nemaju specijalizovane zeleznicke skole. Voleo bih samo da mi neko odgovori koja od navedenih skola skoluje djake za bilo koje zanimanje na zeleznici. Toliko o (dualnom) obrazovanju u Srbiji i u srba!

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.