Kрајње је невреме

март 19 22:18 2015

 
Време заправо не постоји. Постоји појава да Земља обилази око Сунца коју су људи назвали година, и појава да се окреће око своје осе коју су назвали дан. Онда смо проклети страхом од пролазности тим појавама приписали одређене ствари. Кад морамо да проходамо, да кренемо у школу, да се запослимо, кад морамо да изродимо децу, да прихватимо да смо оматорили и кад нам је време да умремо.

nesanica_tekst

Време заправо не постоји. Зато ништа не морамо. Поготово не онда кад нам други кажу да нам је време, а још мање када други очекују да би нешто требало да радимо јер нам то време истиче. Зар не видите да је Сад ионако већ прошло док сте га изговорили, Јуче је небитно јер се неће поновити, а Сутра је неизвесно. Кога онда заболе шта време диктира???

Изгледа многе. Зато се и јесте све изврнуло наопачке. Тражећи посао слушаш како си зелен и неискусан да би те запослили, јер данас сви ваљда морају да се роде са три године радног стажа. Онда у једном трептају ока постанеш неко ко је искусан али превише матор да би те запослили, јер данас радна снага ваљда нема право да остари. У секунди за атрактивну рибу на коју се цео крај ложио, сви почну да говоре да је бабадевојка која се не облачи у складу са својим годинама, јер данас ваљда кад пређеш из девојке у жену немаш више право на деколте. Ако не изродиш буљук ситне деце до тридесете, одма се сви забрину да ниси стерилан или да ти жена није јалова, па те упућују на којекакве врачаре које намештају заваљене материце, јер данас ваљда немаш право да ти жена не буде трудна на свадби…

….

Дођу тако године кад немаш право да желиш да немаш дете, да једноставно желиш и даље да носиш мини сукњу, да желиш још да излазиш у клубове, да желиш да се истетовираш и пробушиш обрву. Дођу тако године када почну веселог да те убијају у појам јер ти је време да се уозбиљиш, способног да те саплићу јер је време да ти се скрешу крила, виталног да те разбољевају јер ти је време да пијеш шаку лекова, паметног да те слуђују јер је време да будеш сенилан и живог да те сахрањују јер ти је време да мреш.

Ја време мерим пољупцима. Навикнут сам на минимум двадесетак дневно, иначе не рачунам да се дан догодио. Ја време мерим осмесима. Навикнут сам на свакодневно плакање од смеха по пар пута, иначе не рачунам да је свануло. Ја време мерим истовременим свршавањем. Навикнут сам на редовно, иначе не рачунам да сам међу живима. Време рачунам по дељењу љубави, по слушању пријатељских савета, по хвала, молим и извини, по грешкама и праштању, по падању и устајању. По „волим те“.

А ви који га мерите по часовнику, календару и крштеници, покушавајте и даље да бесмртност купите у апотеци, на факултету или од послодавца. Ми који смо је нашли у зеницама очију, јагодицама прстију, листовима књига, осмесима незнанаца, и да хоћемо не бисмо могли да вас убедимо да дођете на нашу „странпутицу“ где никад није касно, никад није узалудно и где је увек право време. За све.

Ајде шта сте се зачитали, идите да не закасните да опет не радите ништа као што нисте ни јуче.

Извор: blog17dan.wordpress.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.