“Ово је прича о једној учитељици. Звала се госпођа Томпсон.
Првог дана школске године својим ђацима петог разреда је испричала једну лаж. Попут већине учитељица рекла је деци да их све подједнако воли. Али то је немогуће јер је у првом реду погурен за клупом на свом месту седео дечак, по имену Теди Стодард.
Госпођа Томпсон је посматрала Тедија претходне године и приметила да се слабо игра са осталом децом, одећа му је неуредна и да се не купа редовно.
Теди је такође умео да буде непријатан. Дошло је дотле да је госпођа Томсон заиста уживала да пише велике масне кечеве црвеном хемијском на његовим задацима. У школи где је госпођа Томсон предавала, наставник је на крају године био дужан да пре него што напише своје мишљење о сваком ђаку, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Госпођа Томсон је оставила Тедијев извештај за крај. Када га је прочитала доживела је велико изненађење.
У првом разреду, за Тедија је писало: „Теди је бистро дете и увек се смеје. Уредан је и лепо васпитан. Право је задовољство познавати га.”
У другом разреду: „Теди је одличан ђак, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизлечиво болесна.”
У трећем разреду: „Тешко је поднео смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промени, то ће лоше да се одрази по њега.”
У четвртом разреду: „Теди се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много другова и понекад спава на часу.”
Госпођа Томпсон је сада схватила у чему је проблем и постидела се. Још јој је горе било када су јој ђаци донели божићне поклоне умотане у украсне папире, сви осим Тедија који је свој поклон донео неспретно умотан у обичну браон папирнату кесу.
Госпођа Томпсон је уз велики напор отворила баш његов поклон између свих осталих. Нека деца су почела да се смеју када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, где су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дечији смех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је канула себи на надланицу. Теди је остао последњи после школе да би јој рекао: „Госпођо Томпсон, данас сте мирисали као некада моја мајка.”
Пошто су деца отишла, плакала је скоро сат. Од тог дана је престала да предаје деци, граматику и математику. Уместо тога почела је да их учи.
Госпођа Томпсон је обратила посебну пажњу на Тедија. Како је радила са њим, тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао. На крају године Теди је постао један од најбољих ђака у разреду, поред тога што је слагала да подједнако воли сву децу Теди је постао њен омиљени ђак. Следеће године је пронашла поруку испод врата од Тедија, да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу.
Шест година је прошло пре него што је добила нову поруку од Тедија. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу. После четири године, добила је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оценама. Уверавао је госпођу Томпсон да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. После четири године стигло је још једно писмо у коме је писао да је одлучио да и даље настави са студирањем. Писмо је било потписано са дипл. инг. Теодор Ф. Стоддард.
Али овде није крај причи. Стигло је још једно писмо тог пролећа. Теди је рекао да је упознао једну девојку и да ће се венчати. Објаснио јој је да му је отац умро пре неколко година и питао је госпођу Томпсон да ли би пристала да на венчању узме место обично резервисано за младожењину мајку. Наравно да
је госпођа Томпсон пристала. И као што већ погађате, ставила је ону огрлицу и онај парфем.
Загрлили су се и др. Стоддард јој је шапнуо: „Хвала госпођо Томпсон што сте веровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили да се осећам посебним и да могу да постигем нешто у животу.”
Госпођа Томпсон, је са сузама у очима, шапнула: „Теди, грешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Пре тебе нисам умела да учим друге”.