Лични записник са опште седнице Наставничког већа

јул 04 22:39 2017

Лични записник са опште седнице Наставничког већа. Подељен у седам тачака а срочен у једном даху.

Не жести се прегалниче просветни!

Готова је школска година и тебе хвата неуротичан страх & дрхтај. Несигурност! Куда сада и на коју страну? Питања се множе а одговори се не деле. Ни на завршној седници Наставничког већа. “Да ли сам довољно стручан? Да ли сам омиљен код ученика? Како изгледам у очима родитеља?” Те: “Цене ли ме колеге?” Те: “Поштује ли ме послодавац?”

Не жести се прегалниче просветни!

Они дрчнији окивају себе у звезде, без преке потребе. Ничим изазвано, индивидуално и самостално. У ствари, не раде ништа ново. Такву песму певају и на часу, па су улогу добро увежбали. “Мене деца воле!” Те: “Ја сам незаменљив!” Па: “Да мене нема не бисте имали ни то мало што више немате него што имате.” То говоре са толико самопоуздања и тако нехајно као да се све то подразумева и као да је опште познато. На крају крајева досадно је, брате мили, истицати нешто што и слепац види, а камо ли далековиди просветари стари. Оваквим колегама је на неки чудан начин заправо много лепо самима са собом. Ретко се буне и против надређених. Штавише, они су савршени кандидати за надређене.

Не жести се прегалниче просветни!

Они чија је сигурност делимично (про)попустила, чекају стрпљиво да их неко други похвали. Жмиркају окицама и гледају нервозно око себе. Ако им успе да пронађу још неког из табора са текућим одроном самопоуздања, онда се узајамно испомажу и јавно хвале. Мелем за уши ненавикле на похвалу. Те: “Ето, он то добро ради, баш како треба!” Па још: “Можете баш доста да научите од колегинице и њених метода. Ја јесам и баш сам задовољна!” Напослетку: “Колега је децу научио баш онолико колико треба, ни више ни мање!”

Не жести се прегалниче просветни!

Како већина не зна праву мустру ни меру, ћуте и климају главом са умилним погледом: “Можда прозбори коју лепу и о мени.” А онда се сете да је често боље не истицати се. А и добро знају да ничег нема за бадава. Седе учитељи и чекају да их неко п(р)оучи, а они који знање знају, умудрали се па ћуте. Не пада им на памет да са већем деле мукотрпно стечена сазнања: како, кога, колико и кад. И чиме. А видно им је драго што су споменути! Они културнији узвраћају комплиментом; или одмах или већ на следећем заседању већа. Рука руку мије.

Не жести се прегалниче просветни!

Понајтежи су они са чудном тактиком призивања колективног беса. Тешки су и себи и другима. Не могу без пажње. Као да рачунају да је било какав публицитет бољи од просветног ништавила. Дупло голо! Е, онда подбадају и пецкају, а богами као очајничку меру предузимају крајње непопуларну јавну прозивку. А ако им неко увређено узврати они признају и своју грешку, па се поносе бар тиме што знају шта не знају, док знате, има и оних који не знају. И не желе да знају!

Не жести се прегалниче просветни!

Жестине су честе у потцењеним професијама. Зато што нису упућене на праву адресу. То се зове промашена тема. Ничу тамо КАО да их неко систематски гаји, годинама па и деценијама. Нема нагомилано (не)задовољство куд да груне, па по непосредној околини гађа. И рађа планирани страх & несигурност. Чини нам се: само кад не би било онаквих и онаквих колега, каква би ово школа била! Ихахај! За узор министарству. Као: промениће се и деца и родитељи и друштво кад променимо наставнике. Новопридошле млађане колеге и колегинице ћуте и питају се од које ли су они сорте: незаменљиве или потрошне? А онда се одмах запитају и шта им је све ово требало. И како да утекну што даље и што пре?

Не жести се прегалниче просветни!

Ничег новог под капом небеском. Непроцењиви педагошки рад полако тиња у дечурлији која је већ заборавила и школу и оцене и просеке на другу децималу око којих се ломе копља, па и по који понос. Деца се већ брчкају у мору. Деца спремају пријемне испите и размишљају о будућности. Понекад ће се бивша деца сетити наставника које су волели, али и оних које нису. И неће бити сигурни који су више утицали на њихов живот, и у ком смислу. На боље или на горе? А то их, искрено речено, и не занима превише. Сигурно не толико колико копка нас.

Не жести се прегалниче просветни!

“Напред, вранче, немој стати,
не мириши траву, не осећај вир;
награду за труде небо ће ти дати:
мрачну, добру раку, и вечити мир!”

Јован Павловић

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.