Лични записник са опште седнице Наставничког већа

јул 04 22:39 2017

Лични записник са опште седнице Наставничког већа. Подељен у седам тачака а срочен у једном даху.

Не жести се прегалниче просветни!

Готова је школска година и тебе хвата неуротичан страх & дрхтај. Несигурност! Куда сада и на коју страну? Питања се множе а одговори се не деле. Ни на завршној седници Наставничког већа. “Да ли сам довољно стручан? Да ли сам омиљен код ученика? Како изгледам у очима родитеља?” Те: “Цене ли ме колеге?” Те: “Поштује ли ме послодавац?”

Не жести се прегалниче просветни!

Они дрчнији окивају себе у звезде, без преке потребе. Ничим изазвано, индивидуално и самостално. У ствари, не раде ништа ново. Такву песму певају и на часу, па су улогу добро увежбали. “Мене деца воле!” Те: “Ја сам незаменљив!” Па: “Да мене нема не бисте имали ни то мало што више немате него што имате.” То говоре са толико самопоуздања и тако нехајно као да се све то подразумева и као да је опште познато. На крају крајева досадно је, брате мили, истицати нешто што и слепац види, а камо ли далековиди просветари стари. Оваквим колегама је на неки чудан начин заправо много лепо самима са собом. Ретко се буне и против надређених. Штавише, они су савршени кандидати за надређене.

Не жести се прегалниче просветни!

Они чија је сигурност делимично (про)попустила, чекају стрпљиво да их неко други похвали. Жмиркају окицама и гледају нервозно око себе. Ако им успе да пронађу још неког из табора са текућим одроном самопоуздања, онда се узајамно испомажу и јавно хвале. Мелем за уши ненавикле на похвалу. Те: “Ето, он то добро ради, баш како треба!” Па још: “Можете баш доста да научите од колегинице и њених метода. Ја јесам и баш сам задовољна!” Напослетку: “Колега је децу научио баш онолико колико треба, ни више ни мање!”

Не жести се прегалниче просветни!

Како већина не зна праву мустру ни меру, ћуте и климају главом са умилним погледом: “Можда прозбори коју лепу и о мени.” А онда се сете да је често боље не истицати се. А и добро знају да ничег нема за бадава. Седе учитељи и чекају да их неко п(р)оучи, а они који знање знају, умудрали се па ћуте. Не пада им на памет да са већем деле мукотрпно стечена сазнања: како, кога, колико и кад. И чиме. А видно им је драго што су споменути! Они културнији узвраћају комплиментом; или одмах или већ на следећем заседању већа. Рука руку мије.

Не жести се прегалниче просветни!

Понајтежи су они са чудном тактиком призивања колективног беса. Тешки су и себи и другима. Не могу без пажње. Као да рачунају да је било какав публицитет бољи од просветног ништавила. Дупло голо! Е, онда подбадају и пецкају, а богами као очајничку меру предузимају крајње непопуларну јавну прозивку. А ако им неко увређено узврати они признају и своју грешку, па се поносе бар тиме што знају шта не знају, док знате, има и оних који не знају. И не желе да знају!

Не жести се прегалниче просветни!

Жестине су честе у потцењеним професијама. Зато што нису упућене на праву адресу. То се зове промашена тема. Ничу тамо КАО да их неко систематски гаји, годинама па и деценијама. Нема нагомилано (не)задовољство куд да груне, па по непосредној околини гађа. И рађа планирани страх & несигурност. Чини нам се: само кад не би било онаквих и онаквих колега, каква би ово школа била! Ихахај! За узор министарству. Као: промениће се и деца и родитељи и друштво кад променимо наставнике. Новопридошле млађане колеге и колегинице ћуте и питају се од које ли су они сорте: незаменљиве или потрошне? А онда се одмах запитају и шта им је све ово требало. И како да утекну што даље и што пре?

Не жести се прегалниче просветни!

Ничег новог под капом небеском. Непроцењиви педагошки рад полако тиња у дечурлији која је већ заборавила и школу и оцене и просеке на другу децималу око којих се ломе копља, па и по који понос. Деца се већ брчкају у мору. Деца спремају пријемне испите и размишљају о будућности. Понекад ће се бивша деца сетити наставника које су волели, али и оних које нису. И неће бити сигурни који су више утицали на њихов живот, и у ком смислу. На боље или на горе? А то их, искрено речено, и не занима превише. Сигурно не толико колико копка нас.

Не жести се прегалниче просветни!

“Напред, вранче, немој стати,
не мириши траву, не осећај вир;
награду за труде небо ће ти дати:
мрачну, добру раку, и вечити мир!”

Јован Павловић

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.