Ljubavno pismo bebi koja jednostavno neće da spava

jul 16 22:43 2017

Žao mi je što si me nekad čula kako jecam. Žao mi je zbog svakog puta kada sam te u očaju gurnula tati u ruke. Žao mi je što sam psovala govoreći ti da moraš zaspati. Žao mi je što sam jedne noći udarila šakom u zid tvoje sobe u krajnjoj, očajničkoj frustraciji.

Sve se bebe u početku bude nekoliko puta tokom noći, ali s nekima to razdoblje potraje jako dugo. S portala Netmums prenosimo vam pismo koje je jedna mama napisala svojoj voljenoj bebi koja ju je noćima držala budnom:

 

Mojoj najdražoj, uvek budnoj bebi,

Znala sam da ću biti umorna kad se rodiš. Svi su me upozoravali da ne znaš pravo značenje umora dok ne iskusiš život s novorođenčetom. Tako sam u početku bila spremna na besane noći i prihvatila ih.
Nije mi previše smetalo to što te nisam mogla spustiti uveče, ili što sam te hranila svakih dva sata tokom noći. Da, bila sam umorna, ali znala sam da se to i očekuje.

 

U toj fazi, još sam mogla videti svetlo na kraju tunela.

 

Ali kako su nedelje prolazile, shvatila sam da ti nećeš biti jedna od onih beba koje prespavaju noć s 12 nedelja. Pa ni sa šest meseci.

 

Jedna po jedna, bebe mojih prijatelja počele su da spavaju celu noć. Ali ti nisi.

 

Kad bi me pitali uspem li da se naspavam, nasmejala bih se. Ali svaka nova noć bez sna kao da bi me vodila korak bliže ludilu.

 

Isprobala sam sve što sam mogla kako bih te uspavala. Dojila sam te – konstantno, ili se barem tako činilo. Ljuljala sam te, svake minute strahujući da ću oštetiti leđa. Pokušala sam da te stavimu u vreću za spavanje, i pokriti te dekicama. Dala sam ti lutku. Ohrabrivala sam te (u redu, terala) da sisaš svoj palac. Puštala sam beli šum. Dojila sam te u snu. Stavila sam svoju pidžamu u tvoj krevet, da možeš da osetiš moj miris.

Ništa nije delovalo.

 

Bilo je dana koji se nisu činili tako strašni i oduševljavala sam samu sebe svojom sposobnošću da funkcionišem sa samo četiri sata isprekidanog sna.

 

Ali inače je bilo užasno. Ti si bila nervozna i plačljiva; ja sam bila nervozna i plačljiva. Kad bi samo shvatila koliko bismo srećnije bile kad bi ti spavala!

 

Bilo je noći kad bih te samo stavila natrag u tvoj krevetić u dva ujutro širom otvorenih očiju, to mi je bilo previše i morala sam da odem od tebe pre nego što se sasvim izgubim.

 

Sramim se da priznam, moja prekrasna, voljena bebice, ali u tim trenucima sam mogla razumeti šta roditelje tera da tresu svoje dete.

 

Nisam to uradila, naravno, ali sam uradila puno drugih stvari kojima se ne ponosim.

 

Žao mi je što si me nekad čula kako jecam. Žao mi je zbog svakog puta kada sam te u očaju gurnula tati u ruke. Žao mi je što sam psovala govoreći ti da moraš zaspati. Žao mi je što sam jedne noći udarila šakom u zid tvoje sobe u krajnjoj, očajničkoj frustraciji.

 

Da si mi barem mogla reći šta nije bilo u redu. Je li ti bilo prevruće? Prehladno? Jesi li se samo osećala usamljeno, iako sam ja bila u krevetu odmah do tebe? Jesi li mrzila svoj krevetić? Odmah bih ti kupila novi. Ma, kupila bih ih 10! Učinila bih sve što je u mojoj moći da rešim to.

 

Tražila sam savet od patronažne sestre i od lekara, uverena da nešto stvarno nije u redu s tobom. Oni su mi samo rekli da isprobam metodu kontrolisanog plakanja. I jesam, ali mi je tvoj prestrašeni, usamljeni plač slomio srce.

 

Zbog činjenice da te nisam mogla uspavati osećala sam se kao loša majka. Sve tuđe bebe su spavale; što sam ja radila pogrešno? Počela sam da izbegavam druženja s roditeljima jer sam osećala da me svi osuđuju zbog toga što ti ne spavaš. Zavidela sam im na njihovim bebama koje su spavale 12 sati u komadu, a onda sam se osećala loše što se upoređujem.

 

Bilo je noći kad sam bila toliko iscrpljena da sam te donela u svoj krevet, iako sam se zaklela da nikad nećemo zajedno spavati. Te noći su bile divne. Smestila si se u mom naručju bolje nego ikad u krevetiću. Kad si htela jesti, ja bih se samo okrenula i stavila te na dojku, bez da sam otvorila oči.

 

Ali onda bih se probudila u panici da sam te zdrobila u snu, i znala sam da ovo nije dugoročno rešenje.
Svako malo, ti bi me iznenadila dobrom noći – u kojoj bi se probudila samo jednom ili dvaput, umesto pet puta. Sledeći dan bih imala lagan korak i usudila bih se ponadati da napredujemo. Ali to bi uvek bila samo jedna noć.
Zbog nedostatka sna činilo mi se kao da gubim razum. Briznula sam u plač u prodavnici . Izgubila sam ključeve od auta na nekoliko sati, i kasnije ih našla u hladnjaku. Odvela sam te kod doktora na kontrolu na pogrešan dan.
Ljudi su me pitali mislim li da imam postporođajnu depresiju, ali znala sam da nemam. Znala sam da bi sve bilo u redu kad bih se samo mogla naspavati.

 

Polako, polako, stvari su počele da se popravljaju. Još uvek ne znam šta se promenilo, ali ta noćna buđenja su postajala sve ređa. Pravila sam se da ne primećujem, ne želeći da izazivam sudbinu. Onda si jednom prespavala celu noć. I sledeću. I sledeću.

 

Trebalo ti je 18 meseci, ali si konačno, konačno, počela.

 

Izvor: https://klokanica.24sata.hr

  Categories:
napišite komentar

1 komentar

  1. oktobar 07, 08:22 #1 Tamara

    Ja sam majka dva decaka.Stariji je poceo spavati sa dve godine.Mladji ima 21m i bez tri budjenja ne prodje noc.Mi,roditelji dece nespavalica smo lako prepoznatljivi i u manjini smo,ali ima nas

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.