Љуби га мајка – остаје цео живот

Љуби га мајка…

Имала сам част да радим са пуно жена са свих страна света. Да упознам разне културе, религије и обичаје. У принципу се не разликујемо толико осим што имамо можда различите менталитете који су већином повезани са околином одакле потичемо. Мада смо се игром случаја све нашле на једно место далеко од домовине, свака покушава да сачува нешто од оног што је понела од куће.

Различите традиције које се колико је то могуће компензирају са овима у земљи којој живимо. Kао на пример: Муслиманке које држе месец дана Рамазан и поред пуног радног времена, Азијаткиње које хоће да покажу која је моћ разних биљака, Африканке које носе шарене ствари, Индике које стављају и поред модерног облачења црвену тачку на челу, Балканке које доносе сарму и проју кад им је слава и тако даље. Једно имамо све заједницко: дале би живот без да трепнемо за своју децу. Тај мајчински инстинкт нас спаја упрокос различитим погледима на свет.

Али нигде нисам приметила такво опхођење према деци као код нас. Ми смо једине којима су деца Сине и Ћеро докле год постојимо, и да нисмо понекад бесне на њих заборавиле би имена које смо дале. Само ми идемо за децом и спремамо без обзира колико имају година-имају времена да спремају кад буду сама. Врата су им увек отворена у свако доба дана и ноћи. Само треба да кажу кад отприлике стижу и њихово омиљено јело је готово. Ако је њима добро и ми смо срећне, а кад она пате и ми смо на дну.

Нико не сме да зуцне једну лошу реч о њима јел одмах-вадимо очи.

Једном речју деца су нас живот. Држимо их за руке докле код она дозвољавају, а кад хоће да буду самостална тешко подносимо одлазак. Уместо да будемо срећне што смо свој посао одгајања обавиле, ми не знамо шта да почнемо саме са собом. Не можемо да се начудимо како нисмо приметиле кад су те мале дечје руцице порасле у одрасле руке! Љуби га мајка – остаје цео живот.

Извор: mizenesabalkana