Мало дете – мала брига, велико дете – велика брига

јануар 02 14:31 2015

Ово мени рекла моја мајка кад сам једном завапила – Кад ће ово да порасте и почне да води рачуна само о себи, да само једе, брише гузу, тушира се и слично. И не дерња се на сав глас дан и ноћ. Дете тад још било у пеленама и ја мислила, кад је будем извукла из пелена, има да будем на коњу.

Ја помислила – ова жена скроз блесава, како бре, шта има да бринем кад буде умела да води бригу о себи.

Дете порасло и почело да се крџума по дискотекама, журкама, планинчинама, морима и иностранствима.

Сваки њен одлазак сам преболела – да је неко не нападне, да не седне с неким пијаним у кола, да не залута, да јој се не накачи неки идиот, наснимала сам се хорор филмова за Оскара. Добијала на нервној бази температуру, пролив, разноразне паничне нападе кад год је 225461_456638321076335_360762566_nнедоступна и кад год је заронила а није понела мобилни.

Кад добијем поруку – На граници сам, нећу ти се јављати док не ухватим неки wi-fi , почињала ноћна мора која се завршавала тек кад ухвати wи-фи, јави се Курти, Мурти и Твиттеру, па мени.

Како је мојој мајци било кад ја кренем за Рим, па не путујем авионом јер је возом тааако романтично и јавим јој се за 25 сати, није ми јасно. Само ми је сад јасан онај њен избезумљен скенирајући поглед кад се вратим – сам у једном комаду, и да ли ми се на лицу види да нешто није било како треба.

Од оног мог вапаја – кад ће, аман, да порасте, полако су почели одласци на рођендане, екскурзије и та самостална путовања, а ја сам са сваком новом фазом цвилела – чекај, бре мора ли то тако брзо, то одрастање и све што иде са тим, а прво иде да не можеш више за руку да је ухватиш јер је то блам, чак и кад је само чин љубави а не да би прешла улицу.

Све у свему, данас кад излази или негде путује, ја постављам иста, вишегодишња питања.

Питање: Са ким излазиш?

Одговор: Са другом. Са другарицом.

Питање: Ко је тај са ким излазиш?

Одговор: Не знаш га.

Питање: Како се зове?

Одговор: Шта има да ти причам како се зове кад га не знаш.

Први ниво панике, не мо’ш ишчупати име. Намолим га некако, баш ме брига што га не знам – говори, Мика, Лаза, Мара, Весна…

Питање: Јел вози тај?

Одговор: Вози. Ај’ сад ме питај коју марку.

Питање: Пије ли тај?

Одговор: Не пије.

Други ниво панике, ретки су они који не пију, још ређи они који пију а знају да су попили.

Питање: Где идете?

Одговор: Немам појма, у неки клуб, неку кафану. Где би?

Питање: Кад се враћаш?

Идговор: Немам појма, јавићу ти се.

Трећи ниво панике настаје онда кад сам ја проценила да је већ требало да ми јави кад долази, а ње нема.

SМS порука: Кад долазиш?

SМS одговор: У два, три, како кад.

Петнаестак минута пре него што треба да уђе у кућу, у два, три, или било кад, почињем да ослушкујем чују ли јој се штиклице у ходнику.

Зовем, не одговара. Ко зна који ниво панике. Почиње снимање једног од хорор филмова. Претрага Тwиттера, да не твитну идиот где је. Ма јок, она ретко твита из кафана.

SМS: Немој да ме зовеш, гласна је музика, нећу те ништа чути.

SМS: Кад долазиш кући, бре?!

SМS: Још мало, не брини, довешће ме… Неко од оних што их не познајем.

У међувремену, негде у Београду је избио пожар, била нека саобраћајка, неко се побио, увек има неко лудило, пиште сирене, паника се диже на нов ниво. И настаје лудило током ког будим хазбенда и саопштавам му да сам родила идиота који или не уме или неће да схвати колико бринем и који, мајку ли јој њену, не поштује, бре, моју бригу.

45103_102963203206863_12165688_n

Врхунац је био кад је пре неку годину експлодирала бомба подметнута испод неких кола, овде на Бањици, а ја одмах почела панично да је зовем иако је тог тренутка била у Крагујевцу. Хазбенд рекао да сам ја један тотални лудак. Јави се, а ја онако суптилно, шта радиш, јел све у реду, не изговарам – је ли, да није експлодирало нешто тамо у срцу Шумадије, али једва се удржавам.

И шта хтедох да вам кажем. Моје дете је скроз нормално, мислим није више дете, одрасла је жена, ја нисам нормална.

Да вам не причам о ситуацијама кад је недоступна јер паметни телефони троше невиђено енергије. Онда ја зовем два’ес пута, мож’ бити да постане доступна иако бих о томе добила поруку, али ко да чека. Онда кренем да шаљем поруке које неће добити исто као што не може да прими позви, све у фазону – Идиоте један, јесам ли ти рекла да не смеш да будеш недоступна. Кретену, у гроб ћеш да ме отераш. ‘ебаћу ти сунце само да ми дођеш.

Хазбенд истовремено држи говор да нисам нормална, да хоће да спава, спреми се, бре, па је тражи, остави је на миру, који си ти лудак…

Онда неодговорни идиот-кретен који не мисли на мене улети у кућу, ја само што је с ватрометом не дочекам, ни реч јој не кажем од говора који сам припремила, како ме погледа, види ваљда да сам исцрпљена од режирања, и пре него замакне у своју собу само прозбори – Ти стварно ниси нормална.

Онда стави телефон на пуњач а он почне да пишти ко суманут од мојих пропуштених позива и лудачких порука, па излети напоље да ми још једном каже да нисам нормална.

И тако, писах ово још исцрпљена од њеног викенд путовања у Љубљану. Сад следе брдско-висинске и физичко-менталне припреме за неко њено ново путовање, макар за викенд до Новог Сада.

Једва чекам да се уда и постане мајка, слатко да се наспавам.

mahlat.rs

 

напишите коментар

3 коментара

  1. јануар 03, 10:00 #1 Biljana Jovanović

    A jok nema ni onda spavanja,onda ti uvali dete da ga pricuvas samo da nesto obavi,pa boze srela se sa drugaricom koju nije videla jos od srednje skole,pa su malo zaglavile,…Ih kakva si pa uzivaj malo sa unucetom,zar vam nije lepo.(Na to me pripremila malo starija drugarica,a ti javi kako si prosla)

    Одговорите на овај коментар
  2. јануар 03, 22:51 #2 Анонимни

    Aha, jedva čekam da se oženi pa da ona budna čeka ,a ja da se naspavam! Hhehhe!!!

    Одговорите на овај коментар
  3. јануар 04, 08:46 #3 Tanja

    U,ja sam mislila da nisam normalna jer uglavnom se budim tih pola sata ranije nego sto je
    rekla da dolazi i onda spavam(ako se to tako moze nazvati)sve dok ne cujem kljuc u bravSkoro uvek kada sa se nekome ispovedila o mojim problemima naisla sam na odgovor ”Ja sam prosao-la tu fazu ”. A ja, niako Jos nemamo unuce ali se nasa cerka potrudila da kupi sebi kuce koje ce biti njena odgovornost i briga,nasta smo naivno naseli.Tako da sad vezbamo za unuce.
    Najgore od sve je sto vidim po mojim roditeljima, da se agonija produzava kada dodji unucici.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.