Мама, има ли мало места и за мене?

октобар 21 13:08 2018

Мој шестогодишњи дечак је стекао навику да, сваког викенда, чим се пробуди уђе у нашу спаваћу собу и легне крај мене. Ушушкао би се уз мене чекајући да дигитални сат покаже 7:00 – знак да може да сиђе у дневни боравак. Када је пре неколико дана ушао у нашу собу, није било довољно слободног места на ивици кревета да би се попео и легао поред мене. Нежно ми је додирнуо руку и шапнуо: “Мама, има ли места и за мене?” Док сам се померала ка средини кревета, шапнула сам му: “За тебе ће увек бити места.”

Ја баш и не уживам у раном буђењу, а нарочито не викендом (јутарње излежавање викендом је једна од ствари које ми недостају из периода када нисам имала дете). Ипак, волим ово посебно време за мажење, јер знам да ће врло брзо доћи дан када ће мој син порасти и престати да то чини. Сам захтев да направим мало места и за њега није био посебно необичан, али нешто у начину на који ме је упитао дирнуло ме је и натерало на размишљање. Колико ми је пута, у свакодневним приликама, тражио да му дам мало простора, али ја то нисам учинила? Више него што сам спремна да признам.

“Мама, хоћеш ли да се играш са мном?” (Има ли места и за мене међу свим тим судовима, вешом и осталим пословима са твоје радне листе?)

“Мама, молим те не љути се на мене.” (Има ли места за мене у твом срцу баш сада када си љута због мојих поступака?)

“Мама, можеш ли да мало легнеш поред мене?” (Има ли места и за мене уз све твоје вечерње припреме?)

“Мама, јеси ли чула шта сам рекао?” (Има ли места и за мене у твом преоптрећеном уму да би саслушала шта имам да ти кажем?)

Тако често својим обавезама допустим да ме спрече да се поиграм с њим.

Тако често дозволим срдњи и нестрпљењу да из мене потисну саосећање према њему.

Тако често дозволим жељи да имам “време за себе” да ме одвоји од тог додатног мажења с њим пред спавање.

Тако често допустим да ме технологија омете у пажљивом слушању свог детета.

Срце ме заболи када се сетим свих пропуштених прилика да свом сину дам место које му припада и тако учиним да се осећа важним и вољеним.

Сви смо ми заузети. Сви имамо километарске радне листе. Сви смо истрошени на крају дугог радног дана. И сви можемо постати нервозни и нестрпљиви када нам изгледа да стално изнова морамо да чистимо исти неред. Али, једнога дана, наша деца ће прерасти стадијум мажења и играња дечијих игара и престати да праве те ситне грешке које је лако исправити. Не знам како је са вама, али ја не желим да се тада осврнем и зажалим што нисам поклонила више времена и пажње овим приликама које ми се неће вечно пружати.

Прилици да покажем више саосећања и помазим своје дете и онда када се то од мене не тражи и не очекује.

Прилици да останем у његовом кревету још који тренутак дуже и посматрам како спокојно тоне у сан.

Прилици да уживам у његовом слатком смеху и радовању некој наизглед бесмисленој игри.

Прилици да му покажем да ми је више стало до времена проведеног са њим него до пеглања веша или проверавања електронске поште.

За десетак година, мој син ће бити тинејџер преокупиран обавезама у школи, тренинзима, дружењем, а можда чак и (једва се усуђујем и да кажем) девојком. Провођење времена са мамом неће му баш бити при врху листе приоритета. Али, када му будем рекла: “Хеј другар, можемо ли накратко да попричамо?”, надам се да ће ипак направити мало места и за мене.

Извор: her view from home /viseodzivota

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.