Мама је љута. Мама је уморна. Мама је под стресом

мај 26 21:27 2017

У хаотичној журби око кретања на породични одмор, села сам бесна на сувозачево место. Била сам љута зато што нисам имала времена да сложим посуђе у машину за прање. Зато што смо каснили са поласком. Зато што су се гаражна врата заглавила. Ово су све тривијалне, безначајне, мале незгоде, али у таквом стању мог ума нисам више била способна да видим све благослове које имам, већ само те мале проблеме који се нижу један за другим.

Пре поласка на пут, мој супруг ме је погледао као да је неко кога је у мени волео, умро. Једва чујним шапатом је рекао: „Ниси више срећна.“

Хтела сам да се браним.

Хтела сам да нађем неки изговор.

Хтела сам да порекнем.

Али, нисам могла.

Зато што сам знала да је у праву.

Где је нестала та срећна жена? Она, која је увек имала осмех на лицу, без разлога. Она, о чијем оптимизму су причали њени пријатељи. Она, која је била срећна само када би случајно чула негде своју омиљену песму или када би имала кесицу омиљених бомбоница у ташни. Она, која се подсмевала грешкама, јер се грешке просто догађају и свакако не значе крај света.

Где је нестала?

И тада сам се окренула ка задњем седишту да погледам своју децу, која су тада имала 6 и 3 године, да проверим да ли су чули речи мог супруга. Старија ћерка је гледала у мене, грицкала усну од бриге која се спуштала на њена мала рамена.

Када је пустила усну, у тим, широм раширеним, очима могла сам практично да прочитам:

Мама је љута.

Мама је уморна.

Мама је под стресом.

Али, било је и више од тога. Могла сам да видим како се на тако мало дете рефлектује нерасположење њене мајке.

Мама је љута на мене.

Мама је уморна због мене.

Мама је под стресом зато што сам ја нешто урадила.

Тада ме је погодило још снажније питање.

Где је нестала моја срећна девојчица? Она, која се будила са најлепшим осмехом за добро јутро. Она, која је била срећна када би чула речи „заливање цвећа“, „слаткиши“ и „кућни љубимци“. Она, која се толико јако смејала да су јој полазиле сузе од смеха. Она, која је јела остатак фила са жице миксера и задовољно ђускала уз било који ритам.

Где је нестала?

Знала сам одговор.

Зато што је моја срећа била базирана на стварима око мене – испуњеним задацима, тачним и уредним испуњавањем планова, достизању циљева, држањем свега под контролом – зато сам константно била незадовољна… узнемирена… нестрпљива… и под стресом. На том путу ка мом јадном животу, усмерила сам своје незадовољство у радосно срце и душу моје ћерке. Њена бол је била директан одраз израза на мом лицу.

Очајнички сам желела да вратим осмех на њено лице. Знала сам да га прво морам вратити на своје. Почела сам да се молим за мале кораке који воде ка томе да постанем позитивнија, присутнија и смиренија особа. На шареним папирићима сам писала циљеве за тај дан и позитивне мантре које су надолазиле у мојим мислима током јутарњих молитви. Посебно сам истакла две фразе на мом огледалу и на мом ормарићу: „Данас само воли“ и „Посматрај цвеће, а не коров“.

Фразу „Данас само воли“ сам користила како бих умирила своју унутрашњу узнемиреност. Кад год би се појавила нека критичка мисао у мојој глави, ослободила бих је се помоћу ове фразе. „Посматрај цвеће, а не коров“ сам користила као пут ка захвалности, како бих извукла оно што је добро из сваке ситуације и из људи.

Како сам се свакодневно водила овим фразама, осетила сам дубоку промену у свом срцу и дому. Више ми циљеви нису били оно што се може измерити или чекирати на списку – моји циљеви су постали ствари које се не могу измерити, као што су слушање, смејање, сањарење, играње, успостављање везе са људима и љубав. Са овим значајнијим циљевима могла сам да приметим све благослове у мени несавршеној и у мом несавршеном животу. Мој позив упомоћ, моја ћерка, је, такође, изгледала другачије. Видела сам ону стару њу, не као нервозу или сметњу, већ као предивно дете са бистрим умом и идејама. Могла сам да видим све ствари које је била у стању да уради – не савршено, али довољно добро за њене године. Моје лице је било опуштено, напетост је нестала и осмех је долазио много лакше.

Једног јутра, погледала сам кроз прозор и видела је како сређује своју баштицу у дворишту. Гледала сам је како се труди. Њен искрен осмех и то уживање натерали су ме да застанем. Било је јасно колико је она све то мирно и пажљиво радила. Сликала сам је и послала слику својим родитељима. Ништа није могло да ме припреми за одговор који сам од њих добила. Написали су ми:

„Хвала на овој предивној фотографији наше унуке. Током протекле две године видели смо огромну промену у њој. Не видимо више уплашен поглед у њеним очима; мање се брине о твојој нервози и нестрпљењу које си показивала према њој. Много је срећнија и опуштенија. Она цвета и расте у свесну, креативну особу, особу која води рачуна о себи. Чињеница је да промене које видимо у њој проистичу из промена које видимо у теби, такође.“

Покрила сам уста како бих пригушила јецај.

Када сам се борила за ваздух од силне тежине перфекције, ствари које су ме ометале и којима сам сама себи стварала притисак, моја деца су се такође борила.

Моја ћерка је упијала моју напетост.

Она је упијала моје фрустрације.

Она је упијала моју нервозу.

Она је упијала моју несрећу.

Како су моја негативна осећања доспевала до ње, тако су утицала на њене способности да расте, да се развија и да цвета.

Ако нисам знала раније, сада знам: Наша деца су наше баште. Упијају наш стрес, као што упијају и наш мир. Упијају нашу намргођеност, као што упијају и нашу радост. А ми имамо моћ да контролишемо шта ће од тога они упијати, али прво морамо чувати и пазити на себе.

Отприлике бих то рекла овако:

Драги моји, имате осећања. Она су вредна ослушкивања и прихватања.

Имате своје границе. Неопходно је одржавати их, како бисте више вредновали своје време и поштовали своје здравље.

Имате снове. Вредни сте времена које посвећујете ономе што ваше срце чини живим и испуњеним.

Имате потребе. Заслужујете нечију пажњу, одмор, подршку и похвале.

Вероватно сте заборавили да је неопходно да водите рачуна о СЕБИ. И то је сасвим у реду. И ја, такође, то заборавим. Али и даље имамо данас. Хвала Богу, и даље имамо данас.

Хајде да данас пазимо на себе, као што пазимо оне које волимо. Можда можемо то да уведемо у нашу рутину, да нам постане навика. Никада не можемо знати колико још можемо да растемо и да се развијамо док не посветимо време ономе што нам је драгоцено.

Приредила: Александра Ивковић

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.