И то, онако, баш баш…

октобар 26 15:59 2016

Остави укључено светло – каже ми док се на прстима искрадам из собе.
– Зашто, мила?
– Зато.
– Па није ваљда да се толика девојка плаши мрака?
– Молим те, остави упаљено – понавља.
– Ок, али појешће те комарци, само да знаш.
– Нека ће. Мама?
– Молим?
– А је л’ се ти плашиш нечега? Ал’ онако баш баш?
– Ко, ја? Мама се ничега не плаши, душо.

Мама се ничега не плаши. Осим да ћеш ми порасти пре него стигнем да те добро изгрлим и изљубим, и да ћеш ми исклизнути из руку док трепнем оком. Плашим се да се нећеш сећати дана које смо провели заједно, и да ће ове наше годинице избледети као стара хартија. Плашим се да ће те сутра неки страшни пубертет узети под своје и да ће те бити тешко волети, да ћу загледати то лице, тражећи некакав траг оног ждребета што је јурцало кроз кућу, скакало по кревету, смејало се, некада давно.

beba-mama

Плашим се да ћеш ми пребацити једног дана све оне ствари које кћерке иначе пребацују мајкама, незадовољна својим ликом у огледалу, несрећна због свих оних несрећа које, некако, иду у пакету кад имаш петнаест, шеснаест година. Да ћеш мрзети свој нос и кривити мене због тога јер су твој нос и мој нос исто. Плашим се да ћеш бежати од мене као од куге, да ћеш ме се стидети, да више нећемо причати ни грлити се као сада, да нећеш утрчати у кућу, бацити ранац на под и сва задихана ми рећи – знаш шта се данас десило у школи?

Плашим се да ћеш се крити од мене, да ћеш ме лагати, затварати се у себе, да више нећу бити драг гост у твоме свету, у твојој соби. Трескаћеш вратима, говорити језиком који не разумем, плакати за сваку ситницу, тражити своја права, одлазити без поздрава, пркосити без разлога. Страх ме је да ћеш се променити, да ћеш гурати своје ствари под кревет, моје срце под тепих, остављати неред свуд за собом – просуте мрве, шољу с јогуртом, омоте од жвака. Да ћеш се обилато користити мојом шминком, облачити моје ствари без питања, терати контру, доказивати да си ваљда јача.

Плашим се да ћеш се повући у себе и да више нећу умети да те нађем. Да ћеш прекидати везу сваки пут кад уђем у собу под изговором да нешто тражим. Тражићу тебе, а ти ћеш бити све даља. Онако како сам ја својој мајци бивала, а она својој и тако редом. Страх ме је да ћу причати, а да ме нећеш чути. Да ћеш, мени у инат, радити против себе. Да ће те на брзину смотати неки погрешан тип, мулац који те не заслужује, који неће умети да воли сваку твоју пегу на лицу и да ћу залуд говорити “није за тебе, мила, можеш и боље”. Плашим се да ће те нешто болети, а да нећеш смети да ми кажеш. Плашим се да ћеш једног дана лежати сама, у неком туђем мраку и да неће бити никога да упали светло.

Плашим се да ћу, једне спарне јунске вечери у 22:02, зурити у сат и питати се што те још нема. Да ће ми главом проћи све оне страшне слутње на које смо, ми, мајке, пред богом претплаћене. Плашим се да ћу те позвати, тек колико да знам да си добро и да ће ми уљудан женски глас с друге стране рећи да “бирани корисник тренутно није доступан”.

Плашим се да нећу бити уз тебе – када ти буде најтеже. Да ме неће бити ни када ти буде најлепше. Плашим се да ћу ти, како живот буде одмицао, све мање бити потребна и да ћеш ме згулити са себе као стару, осушену кожу. Бојим се да ће проћи године пре него ме поново погледаш и у мени препознаш себе. Пре него што, листајући албуме, приметиш како, гле чуда, на исти начин склањамо косу с чела, на исти начин се смејемо, подижемо обрве, солимо супу, мрштимо кад нам нешто није потаман и да ће проћи ледено, камено, бронзано доба пре него што схватиш да смо сличније него што можеш и желиш да верујеш.

Плашим се да ћеш личити на мене. Да ћеш носити ову исту тврдоглаву црту, као белег на челу, да ће те по томе познавати и говорити ти како си “иста мајка”. Плашим се да ћеш због тога неке школе скупо платити, а лекције учити по више пута. Плашим се и да нећеш личити на мене. Да нећеш умети да грлиш онако како ја грлим. Да се радујеш животу онако како се ја радујем. Да ћеш у жељи да што даље побегнеш од мене, досадне, напорне, посесивне мајке – побећи и од себе и да нећу стићи да ти кажем колико те волим.
Ето, тога се мама плаши. И то, онако – баш баш.

Аутор Дуда Алапача

Извор: lepotaizdravlje.rs

  Categories:
напишите коментар

5 коментара

  1. октобар 27, 19:45 #1 Zorica

    ove rechi su tako istinite;to kazem,ja-majka dvoje odrasle dece,i baka-petoro,njihove dece…Kazem,a srce mi treperi;jer se i sada plasim za sve njih,iako pred njima skrivam ta osecanja..oduvek.zasto da ih optercujem svojim strahovima,kad i oni-svoja, moraju nositi;ali to je Zivot,i s tim moramo ziveti.Bitno je odrzati se u ljubavi za decu,bez obzira na sve ziv.teskoce-jer ih ljubavlju ojachavamo,da iznesu,svoje.

    Одговорите на овај коментар
  2. октобар 28, 14:24 #2 jelena

    Oh, ja se rasplakala, onako sa sve suzama, baš, baš😢…

    Одговорите на овај коментар
  3. октобар 31, 11:05 #3 Dragana

    Ja se i dalje plasim mraka i ostavljam uvek upaljeno svetlo da cim udjem u njenu sobu mogu da je vidim….gledam je uvek i svuda srcem, ocima, rukama….ne prestajem jer dok je gledam znam da se niceg ne boji i ucim od nje!!!!

    Одговорите на овај коментар
  4. новембар 05, 10:29 #4 Mira Milosevic

    Strah se prenosi na dete, stoga treba da radimo na harmonizaciji svojih emocija. Naravno, to podrazumeva mnogo toga, a precica ‘su pravila iz porodicnog bukvara.

    Одговорите на овај коментар
  5. јануар 16, 22:45 #5 Bliznakinja

    Moja mama nece biti tu za mene kada mi bude bilo najlepse i kada mi bude bilo najteze… iznenada smrt je ucinila da brat blizanac i ja nastavimo zivote bez nje u nasim 27-im godinama zivota…

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.