Мами је 70. Она ми гура крушке и јабуке, и говори извињавајући се: „Нису баш лепе на изглед, али јако су укусне. И нису прскане, из наше баште су. Узми, знам да волиш…“
И ја узимам. Узимам и сир. Зато што волим мамин сир. Излазим, седам у ауто, одлазим.
И опет негде крећем. Журим. Мењам градове и временске зоне. Долазим код маме кад могу. Након свих својих послова. Након кафе са другарицама, и маникира у салону.
Доносим јој нешто укусно, брзо питам – како је, шта има ново, нестрпљиво је саслушам (па шта може бити код ње и тате ново), бивам иронична по питању њених, за мене безначајних, проблема и брига. И опет одлазим – трчим својим обавезама.
Мама ће ми обавезно рећи да идем слабо обучена, не чувам грло, зато и кашаљ не пролази. Рећи ће ми да пуно радим, и време је да се смирим. Сложиће се са мном да је живот компликован, и да није страшно ако не могу често долазити код ње.
А живимо 20 километара једна од друге. Зовем је редовно, и слушам њене детаљне приче о пијаци, о сестри којој је самој тешко на селу, о томе да парадајз није родио, чак ни зелен, била је суша, да је нашег мачка изуједао комшијин пас…
Мени није занимљиво. И чини ми се, да се у њеном животу, не дешава ништа битно. Будем мало љута кад ми се жали на своје бољке, а ја је молим, молим да оде код лекара, а она само одмахује. Али, ја нисам доктор, откуд ја знам какве лекове, на крају крајева, треба да пије?!
Мама ми, одједном, тако жалосно каже: „Па коме ћу се пожалити, ако не теби…“
И ја занемим, држећи телефонску слушалицу у руци, и схватам, да сам врло неправедна. И да овај њен звонки глас у слушалици, и све њене речи, и све наше вечите расправе о томе која је од нас у праву, и њена гунђања, и моја оправдања – све то и јесте наш живот. Онај, који је овде, и сада..
Скачем, возим до ње „непланирано“, она ми успева испећи лепињице, тата ми нуди да попијем по чашу нашег домаћег вина. Вино не могу. За воланом сам. Он пије сам, хвали своје вино. Смејемо се..
Умотавам се у мајчин сал, прохладно је. Мајка брзо убацује дрва у пећ. И ја сам, поново, мала безбрижна, задовољна девојчица. И све је укусно. И топло. И нема никаквих проблема…
Мама, мама, само ми још дуго поживи, јер ја не знам како је не чути твој глас, како је без твоје кухиње и топлине дома коју ти ствараш… Ја не знам како је то – живети без тебе…
Извор: uspesnazena.com