Мама сте. Деца заузимају високо место у вашем животу, те вам је стало да ваше родитељство буде квалитетно. Поклањате деци много љубави и пажње, пожртвовани сте, толерантни, трудите се да не гушите њихову креативност, радозналост, усмеравате их и подстичете да мисле својом главом, да се припреме за свет одраслих. Никада нисте били за диктаторски стил васпитања. Увек вам је било жао деце ваших рођака која су фина и васпитана, али која, када дођу код вас у госте седе као воштане лутке, не усуђују се ни чоколадицу да узму док не добију одобрење родитеља, не понашају се спонтано, природно, самопоуздано. Нисте желели да ауторитет градите на страху, да вас деца слушају јер вас се плаше, да осећају страхопоштовање према вама па да се устежу да вас нешто питају или да признају да су погрешили или да им нешто није јасно. Ви сте у свом дому желели топлу породичну атмосферу, много смеха и љубави. Ипак, понекад се нађете у ситуацијама када се запитате где сте погрешили. Осећате да деца не умеју да цене ваш труд, да вас не поштују, да користе вашу доброту.
У жељи да чланове породице окупите за столом, својски сте се потрудили око недељног ручка. Од шестогодишње ћерке тражите само да вам помогне око постављања стола, а она вам каже: “Нисам ја твоја пепељуга“.
Ваш деветогодишњи син се игра на игралишту са другарима. Позовете га по имену. Он се прво прави да вас не види и не чује, а касње почне да виче: “Шта је, шта се дереш, шта хоћеш, па не могу сад да дођем“. Да вам мука буде већа, видите његовог друга како долази чим га мама позове и још пољуби маму, а вас поздрави са добар дан.
А, тек ваше најстарије дете, једанаестогодишњи син, он је већ почео и задужења да вам даје. Тушира се у купатилу и виче: “Мама обриши ми патике, журим на тренинг“. Одбијате то да урадите уз образложење да је патике сам требало јуче да обрише и да је исувише велики да му патике брише мама. Он на то одговара: “Човече, ал’ смараш, па рекао сам ти да обришеш“.
Питате се како је дошло до тога да деца почну да вам командују. Имате осећај да вас третирају као кућну помоћницу, а не као маму и ужасно се осећате због тога, иако сте свесни да сте и сами томе допринели јер толико нежно и предано бринете о деци у потпуности им се посвећујући, стављајући при томе себе и своје потребе у други план. Схватате да сте као мама добри у пружању љубави и подршке, али да сте слаби у тренирању строгоће, да деца у вама не виде ауторитет. Желите да то што пре промените, али не знате како.
Морате бити спремни да се мењате ако желите да деца почну да вас поштују, да имају више обзира према вама, да се понашају одговорније. Прво ви морате да промените неке своје ставове, поступке и очекивања у односу на децу ако хоћете да се они другачије понашају према вама.
Не стављајте своје жеље и потребе на друго место. Не треба да вас мучи осећај кривице због тога што ћете тражити мало слободног времена за себе, мир док гледате филм, тишину док телефонирате.
Постављајте захтеве и очекивања деци уместо да само дајете и толеришете. На пример, очекујте да се и они сете вашег рођендана; бар да се сете и да вам честитају, ако већ не приреде ручак. Захтевајте да буду учтиви према вама, покажите шта вам смета, шта вас је увредило, отворено им то ставите до знања: “Није ми се допало како си ми се обратио на игралишту, те нећу да те возим на журку код Неше, а поред тога очекујем и извињење“. Исто тако имајте у виду да деца испуњавају она очекивања која им поставите. Сходно томе, не треба рећи детету: “Страшно се ружно понашаш, али те много волим јер си мој“, већ „Страшно се ружно понашаш , разочарао си ме, али очекујем и надам се да ћеш наредне године поправити оцене и понашање“.
Имајте у виду да разговор не помаже када имате посла са дрским, бахатим понашањем детета. У том случају морате му поступцима и понашањем ставити до знања да са вама не може тако. На пример, уколико на ваш захтев: “У овој просторији не можеш да шутираш лопту, дозвољено ти је само у дечјој соби и напољу“, шутне лопту и каже: „Ма шта не може“, једноставно му узмите лопту.
Направите расподелу кућних послова. Дајте деци задужења у складу са њиховим узрастом. Наоружајте се стрпљењем јер у почетку неће бити лако, биће потребно времена да се навикну на промене. Не подсећајте их на обавезе, већ сваки пут када их не испуне изрекните казну. На пример, одбијте детету од џепарца или кажите: “Данас не идеш са мном у тржни центар да бирамо хаљине. Договор је био да поспремиш своју собу, а ти то ниси урадила“, или ако је реч о млађем детету, ускратите гледање цртаћа.
Деца нису мотивисана да мењају своје понашање, да се труде и доказују, када су им све жеље и потребе задовољене. Зашто би имала потребу да било шта мењају ако им је у вашем дому баш све потаман? Сходно томе, не треба да имате осећај кривице због тога што ћете им повремено нешто ускратити, забранити, што ће се осећати осујећено, исфрустрирано, незадовољно. Пустите их да се потруде, да заслуже то што желе. Деца ће вас више ценити уколико умете да кажете не, да покажете своје ја. Када сте ви исувише пожртвовани, попустљиви, толерантни, деца то почну да користе, уместо да цене.
Држите се својих правила и будите доследни и истрајни. Ако сте увели правило да дете треба само да скупи своје играчке, онда се тога придржавајте. Уколико дете прва три дана сложи играчке након одуговлачења и убеђивања са вама, а четвртог дана сложите ви уз образложење да немате више времена и стрпљења да свако вече објашњавате зашто то треба и мора, онда је сав ваш претходни труд узалудан. Нисте остали доследни и дете је увидело да се исплати да буде упорно и да одуговлачи са скупљањем играчака, јер ће мама на крају да попусти.
Заузмите сигуран сталожен и одлучан став. Будите кратки, јасни и одсечни. Имајте у виду да много приче и много емоција нарушава ваш ауторитет.
Ауторитет није исто што и диктатура. Особа са ауторитетом није особа која само задаје обавезе зато што нешто треба и мора да се уради и која поставља границе зато јер нешто не сме и не може да се ради. Ауторитет је много више од тога. То је особа која детету служи као пример, узор, чије мишљење је детету важно, о којој дете има високо мишљење. Сврха ауторитета је да вас дете поштује, а не да вас се плаши. Позитиван ауторитет инсистира на одговорности, а не на слепој послушности, усмерава и указује шта је прихватљиво, а шта није, учи дете да прави добре изборе. Он неће угушити дететову спонтаност, креативност, радозналост. Он постепено детету током одрастања (у складу са дететовим годинама) даје све више слободе, али та слобода са собом повлачи и нове обавезе и одговорности, а не само привилегије.
Ауторка текста је Бранка Василев, психолошкиња и волонтерка Центра за маме