Недавно смо били на прослави стогодишњице наше школе. Поред професора, на свечаности су се окупили и најгори ђаци из свих генерација!
А кога другог да зову: најгори ђаци су једино и успели у животу. Можете замислити какав је то био тријумф: најгори ученици у фраковима, а најгоре ученице у свечаним тоалетама под најскупоценијим накитом – плешу са својим професорима који су, сироти, још увек у оним истим похабаним и још у оно доба кад су сашивена, демодираним оделима.
Најбољих ученика нигде нема. Kо зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали.
Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке.
Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније!
Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали!
Kако се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч.
Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица.
Kад с пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика.
Kад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа.
Kад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем.
…
Kад… Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера!
И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације.
Матија Бећковић
“Najgori” po čemu, ocenama? “Najbolji” po čemu, jer su profesori pogrešno procenili da oni imaju najviše potencijala? Ima jedna zabavna izreka u engleskom jeziku: “ko zna, radi; ko ne zna, predaje”.
Cemu ova jadikovka nad polozajem prosvetnih radnika. Ima i profesora koji su bili losi djaci, a izvrsni profesori. I obrnuto. Bolje da je testopisac smislio nesto sto ce potaknuti narod da se konacno pokrene i zbaci tirane. A zna se kako se to radi.
Одавно је пракса да се излази у сусрет најгорим ученицима, прецизније речено, на наставничком већу радије ће се поклонити осам двојки да ученик не би понављао, него једна оцена више да би ученик био одличан. Мисли се на ученика одличног од почетка до краја – не на вуковца (још једна институција која је фаворизовала медиократију), – ученика који зна шта хоће и на коју је страну опредељен. Резултат дугогодишњег рада на уништавању школства и интелигенције уродио је плодом – Природно математички, Филолошки и Филозофски факултет немају довољно уписаних. А и зашто би? Има ли неког толико несебичног да ће све своје време и интелигенцију, цео живот, радни век, посветити школи, јединој установи где се не може напредовати, где само од директора зависи хоће ли неко бити награђен за свој успешан рад, и која се деценијама одржава само на алтруизму свих који тај посао воле. Питање је докле ће. Ово пише бивши наставник.
Mnogo teška ali i tužna istina i nama, a izgleda o svima okolo, isto.
Ništa ne vrede lepo kazane istine mudrih.
Svet ide svojim tokom. Tu nema “kočnice”.
Zagazili smo u neki novi život, ono staro više ne vredi, a i nije “u modi”.
……..odmaram u svojim penzionersim danima i prolaze mi kroz glavu lepa sećanja………