Мажењем противу деце

април 01 16:00 2015

 

Можемо их звати даром од бога, можемо их сматрати круном љубави, можемо прагматично да тврдимо да су начин да се продужи људска врста. Коју год од опција да одаберемо, деца су наше непроцењиво благо, и не постоји ниједан довољно добар разлог да бисмо се на било који начин поигравали њиховим судбинама. Деца на овај свет долазе анђеоски чиста, њихове мале душе бистре су попут сузе, и сваки новопечени родитељ просто мора да буде свестан одговорности која је од првог дана на очевима и мајкама. Дете се рађа са одређеним карактером, и родитељска најсветија дужност је да спозна основне особине свог детета, и да му помогне да се припреми да на најбољи и најбезболнији начин закорачи у живот. Новорођенче је у првој години свог живота природно везано за мајку, и његова свест реагује на инстиктивном и животињском нивоу, када се све своди на задовољење основних физиолошких потреба и не осећај сигурности. Тек са навршених годину дана у мозгу детета почињу да се одвијају реакције које утичу на формирање психе тог малог бића, и тај процес траје до пете године старости, тако да је то период у коме родитељи морају да дају свој максимум када је о васпитању реч.

dete-i-roditelji

Систем вредности у 21. веку је на глобалном нивоу у потпуности изокренут, и то је нешто са чиме се суочава цео људски род. Не желећи да улазим у детаљну анализу разлога због којих је до тих поремећаја дошло, морам да нагласим да највећу цену те изопачености друштвених норми плаћају управо они који су за све најмање криви или одговорни – деца. И не могу да се отмем утиску да се баш све уротило против њих недужних. Очеви, растрзани између борбе за егзистенцију и надметања са све јачим женама, мајке растрзане између борбе за егзистенцију и упињања да се буде модерна и еманципована, друштво које свесрдно ради на уништавању образовног система, империјални капитализам који већ од најранијег узраста таргетира децу и кроз цртане филмове од њих ствара будуће робове испраних мозгова, закључно са бакама и декама, који, у жељи да деци пруже оно за шта је евидентно да им недостаје, често претерују са показивањем пажње и љубави, те их размазе. Истине ради, унуци су увек знали код кога ће пронаћи уточиште и заштиту, и ко је посебно слаб на њих, тако да бакама и декама и не може посебно да се замери, негде је разумљиво да децу своје деце виде као прилику да надокнаде пропуштено и да угађају више него што су својим потомцима, поготово што су у овом случају лишени директне одговорности. Оно о чему родитељи 21. века не размишљају, или бар то не чине у довољној мери, јесте чињеница да између размаженог детета и проблематичног младог бића стоји знак једнакости.

Пре извесног времена, у фази припреме новог Закона о породици, којим је предвиђено директно мешање државе и њених институција у васпитање деце, у јавности је покренута оштра дискусија на тему васпитања деце, и тада су – као што то увек бива – створена два директно супротстављена табора. Медијском манипулацијом у центар збивања гурнут је др Зоран Миливојевић, искусни психотерапеут и предавач на неколико катедри, који заступа став да је у васпитању деце неопходно постојање дисциплине. Будући да је његов став у директној супротности са оним што (накарадни; прим. аут.) текст новог Закона о породици предлаже, медији су искоришћени да се врхунски стручњак, цењен свугде осим у средини из које потиче, етикетира као насилник који заговара физичко насиље над децом. Бацањем прашине у очи и стварањем димне завесе, пажња пословично глупих конзумената медија скренута је са могућих злоупотреба које предлог новог Закона омогућава, и у медијско блато је бачен човек од струке и интегритета. О томе колико је срамно било понашање колега др Миливојевића не бих овом приликом, ценим да су довољно самосвесни те да су бар на тренутак имали проблем да се погледају у огледало.

Та полемика је, међутим, имала и своју добру страну, и спреман сам да излагање професора Миливојевића медијском линчу посматрам као (добровољну) жртву принету зарад истицања поенте и указивања на проблем са којим се сусреће данашња породица. Родитељи 21. века превише угађају својој деци, и тиме им чине медвеђу услугу. Понети врло погрешним причама о правима деце и у страху од осуде околине, родитељи деци од најмањих ногу шаљу врло погрешне поруке, и тако директно утичу на девијантан развој потомака. Неретко “модерни” родитељи дозвољавају деци да заузму доминантан положај у породици, и све подређују њиховим потребама. У природи детета је да испитује границе, и да непрестано проверава докле може да иде. На родитељима је да врло прецизно одреде оквире у оквиру то испитивање и померање граница може да се креће, и да врло јасно ставе до знања детету да постоји црта која не може да се прелази. На тај начин дете у најранијој фази живота долази до спознаје да неће моћи да се креће кроз живот угађајући сопственим жељама, и учи се умећу прилагођавања. Безброј је трикова којим се деца служе да би померили те границе, почев од шарматног и невиног трептања окицама, па закључно са хистеричним плачом. Сваки родитељ би врло добро требало да зна када треба да попусти, и пошаље детету поруку да се до резултата некада може стићи и упорношћу, а када треба да остане чврст у свом ставу да не дозволи детету да пређе унапред одређену црту. То је део у коме су савремени родитељи у потпуности оманули, и забрињавајуће је велики проценат оних очева и мајки који своју децу размазе у толикој мери да је просто логично да она израсту у проблематичне и различитим конфликтима склоне тинејџере.

Оно што бих као родитељ могао да поручим свим родитељима који читају овај текст јесте да у сваком тренутку морамо бити свесни одговорности коју имамо према деци. Они су на свет дошли јер смо ми тако желели, ми смо њих стварали, нису они нас бирали. Нема никакве дилеме да деца у сваком тренутку морају да буду свесна љубави коју као родитељи гајимо према њима, као што морају да буду свесни да у родитељима имају највећу заштиту и најбоље пријатеље. Оно чега морају такође да буду свесни јесте чињеница да смо управо ми, родитељи, они који одређују правила игре, и који врло јасно и непоколебљиво постављају границе преко којих се не сме прелазити. И што је још важније, морају бити свесни санкција које ће уследити уколико се граница пређе, макар те санкције подразумевале и прашење по туру. Држањем детета под стакленим звоном и неговањем “другарског” и равноправног односа шаљемо детету потпуно погрешне поруке, и директно утичемо на погрешан развој његове личности. Не треба имати страх од тога да ће нас дете мање волети ако некада будемо строги, ако их некада не пустимо напоље или на нечији рођендан, ако их некада испуцкамо по гузи када претерају и када ниједан други метод не уроди плодом. Као што воле да им се посвети пажња, деца воле да осете и ауторитет, и у оба случаја они виде љубав. Друга је ствар што је изопачени систем вредности родитељима усадио у главу погрешне идеје и навео нас да васпитне мере посматрамо као насиље над децом, па од сопствене деце правимо младе људе који се суочавају са беспотребним проблемима. Довољно је погледати колико око нас има деце која се боре са најразличитијим изазовима, па ће нам све бити много јасније. Поготово ако смо спремни да се суочимо са реалношћу, и да преузмемо одговорност. Уколико смо неспремни за то, и уколико се радије са дететом завлачимо под стаклено звоно, себично бирајући да не размишљамо о томе како ће дете касније ићи кроз живот, онда је и овај текст бадава написан.

Желим да верујем да нисам писао бадава, и ако само један родитељ после овог писанија размисли о свом приступу васпитању деце сматраћу да сам постигао успех.

Пеђа Ђуровић

Извор: pedjadjurovic.com

  Article "tagged" as:
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.