Мерило успешног родитеља НИЈЕ срећно дете!

јун 05 20:34 2017

Кад сам ја била дете, једна од најгорих ствари која се могла рећи једном детету (или његовим родитељима) била је да је то дете једно „размажено дериште”. Баш тим речима. Није то била фраза која се често користила, али кад се изговори, сматрало се то највећом увредом. То је, ваљда, било нешто најгоре што вам неко може рећи за дете.

Данас, кад сам одрасла, па не сећам се кад сам последњи пут чула ту фразу. Можда управо због тога што је толико много деце ЗАИСТА размажено, па је просто то престало да буде необично.

Родитељство је тежак посао. Диван, али ужасно тежак. Нарочито онда када имамо јасно зацртане дугорочне циљеве и без двоумљења знамо у каквог човека желимо да одрасте наше дете. А да бисмо тај циљ постигли, сметају нам они краткорочни циљеви, а то је да родитељски посао учинимо што лакшим, да пронађемо бржи пут. Када се дете у продавници баца јер жели слаткиш, много је лакше купити му ту чоколаду него се с њим изборити на други начин. Када се дете жали да сви његови другови имају најновије, најбоље, најлепше нешто, најлакше је купити му то нешто и учинити срећним и њега и себе. Када им је соба прљава и неуредна, бар сто пута је лакше мами да сама среди собу него да пролази по стоти пут кроз агонију убеђивања и објашњавања.

Лакше је размазити децу, па је можда управо то разлог што је све више деце размажено. Ем је лакше, ем чини дете срећнијим. Па зар није то наш циљ? Срећно дете?

НАДАМ СЕ ДА НИЈЕ.

Мерило успешног родитеља свакако НИЈЕ срећно дете. Разумно, одговорно, љубазно, лепо васпитано дете? АПСОЛУТНО! Размажено, али срећно? Не.

Када смо сувише лењи или слаби, онда смо склони томе да својој деци дајемо сувише онога што им заправо није потребно. И тако, ненамерно, рушимо њихов карактер.

Покушавамо да своју лењост и слабост оправдамо тако што себи говоримо да је најважније да су деца срећна. Кад ми већ нисмо имали, бар они да имају. Док ми можемо да им сређујемо собе, што да се они муче, сређиваће цео живот. Тако им показујемо да их волимо. Тако им показујемо да нећемо дозволити да се осећају мање вредно од других, да им недостаје нешто што друга деца имају.

Свашта ми говоримо себи да се оправдамо. Све, осим истине.

А истина је да, кад им дајемо све што пожеле, ми им тиме не показујемо љубав. Тиме им показујемо да су они центар света и учимо их да је сврха нашег постојања испуњавање жеља за материјалним стварима.

Схватамо ли ми уопште шта тиме радимо? Вероватно не. Јер, да знамо, сигурно бисмо сместа престали.

Двогодишњак који управља целом породицом и његови родитељи који се плаше да га дисциплинују. Петогодишњак који захтева играчку у продавници и добија је, тек тако. Десетогодишњаци који носе искључиво маркиране ствари. Осамнаестогодишњаци који возе кола вреднија од бољег стана и торбице које коштају по неколико стотина евра. Сви смо то видели, зар не?

Деца су размажена, родитељи су се предали, а цело друштво се стрмоглавице урушава.

Није ствар у томе да ли можемо да приуштимо све то што нам деца траже. (а у већини случајева, заправо и не можемо. Већ исписујемо гомиле чекова, сабирамо, одузимамо, пресипамо, зајмимо, радимо прековремене сате, дупле смене, само да бисмо пружили деци све што желе. Само да они, наша чеда, не би „заостајали” за својим другарима. Убијамо се од посла, трошимо последњи динар, а та иста деца не морају ни да се потруде да то заслуже. Не, не кажемо да они то неће. Једноставно – не морају.).

Ствар је у томе да, чак и да све што пожеле можемо да им купимо, а да се нимало не презнојимо, ТО НЕ ТРЕБА ДА РАДИМО. Сврха свега нису материјалне ствари, а ако децу размазимо поклонима, управо их томе учимо – да је материјално највредније.

Ако кажете „НЕ”, то их неће уништити. Неће им упропастити живот, неће их оставити без пријатеља. А ако без неких и остану, реците им да сад бар знају да им то и нису били пријатељи.

Ако кажете „НЕ” вероватно ћете их јако наљутити. Тренутно. И можда ће бити мало другачији од својих другара. И можда ће значити да ваша породица није као те друге. Али, зар то није добра ствар?

Кад ваше дете мало одрасте и схвати зашто сте били чврсти и доследни, знаће да сте желели да га научите вредној животној лекцији. Видеће да мале жртве, које су им тада изгледале велике као кућа, воде ка великим успесима. Знаће да сте их волели довољно да кажете „НЕ” и издржите све што после тога следи.

Љубав је стрпљење. Љубав је разумевање. Али знате шта? Љубав НИЈЕ поклањање.

А. Ц.

 

напишите коментар

2 коментара

  1. јун 06, 08:33 #1 ivana

    Dobar roditelj je roditelj srećnog deteta. Moj glavni vilj vaspitanja je srećano i zdravo dete. Ne slažem se sa autorom teksta,jer je “pobrkao” lončiće! Tekst je tačan kada se kaže da roditelji zbog nedoslednosti u sistemu vaspitanja svoje greške pravdaju prevelikom popustljivoscu prema dečijim prohtevima. Ali tvrdnja da je uspešan roditelj,roditelj samo lepo vaspitanog deteta a ne srećnog deteta, je notorna glupost. Srecno dete je samo po sebi poslusno,jer voli svoje roditelje i osobe iz okruzenja. Ovaj tekst je tako laicki napisan, kao da je autor sredovecna domacica. Nemam nameru da budem uvredljiva, samo skrecem paznju na neozbiljnost clanka.Mozda je postojala druga zamisao pri pisanju,ali sam ja napisano razumela na ovaj nacin. I me slazem se.Moje dete je i srećno i vaspitana,čim opovrgavam napisano!

    Одговорите на овај коментар
  2. јул 16, 12:08 #2 Mića

    “Dajte mi dobro dete pa da vidite kako sam dobar roditelj!”

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.