Mи креирамо слику коју деца имају о себи

септембар 10 20:00 2018

Срамота се дешава тихо. Од ње не настају модрице или огреботине и не постоји очигледан израз на лицу када се јави срамота. Лако је превидети је и лако је помислити да онда и не проузрокује било какве проблеме. Али није тако.

Постиђеност се јавља у свим породицама, па и у оним пуним љубави, пажње и бриге. Она „управља“ понашањем тако што наводи децу да се осећају лоше зато што су нешто желели, осетили или хтели. Говори о томе шта је дете, а не шта је урадило и доводи до тога да дете бежи од својих потенцијала уместо да их развија.

Проблеми који настају услед постиђености
  • Не подстиче дете да реагује на основу својих унутрашњих вредности и знања

Посрамљеност убија способност детета да реагује на основу сопствених мишљења и уместо тога, она развија жељу да се остане по страни и да се избегавају проблеми. Тако назадују. Они ће можда урадити оно што се сматра исправним, али унутар себе неће разумети зашто су то урадили или неће то урадити искрено, саосећајно. Овим се стварају попустљива деца, која ће се понашати на начин на који ће избећи потенцијалне непријатне ситуације. Овим се не јача карактер детета, нити се ствара став да треба да реагују по унутрашњим вредностима и сопственом мишљењу. Када деца осете срам, фокусирају се на то какви су (неваљали? разочарали су некога?), а не на то шта су урадили.

  • Не учи децу емпатији

Емпатија је битан део здравих односа и емоционалне интелигенције. Она захтева да дете обује „туђе ципеле“, да гледа око себе и да примети шта други људи доживљавају, али посрамљеност ту дететову пажњу враћа на њега самог и на његове недостатке. Истраживања су показала да деца која више осећају срамоту, имају мање саосећања.

  • Подстиче друштвено неприхватљиво понашање

Посрамљеност подстиче дете да се осећа мало и немоћно. Недостатак храбрости је грозан осећај и нека деца ће овај недостатак надоместити тако што ће негде другде испробавати своју моћ – наћи ће некога ко је рањивији и кога могу да надвладају.

  • Онемогућава успешно решавање проблема

Срам доводи до дисфункционалности код суочавања са проблемима. Учи децу томе да је у реду критиковати, судити и делити правду када неко погреши. Уколико томе додамо и нашу вику, ствар је још гора. Изливи беса су исти и код одраслих и код деце. Неколико пута се десило да се нисам понела најбоље, али када се тако нешто деци, важно је не приказати то као да је дете то залужило или да је оно само то испровоцирало. Како тражимо од њих да пазе на понашање, тако и ми морамо да пазимо на своје.

  • Подстиче лажи и тајновитост

Деца, као и сви ми, имају инстинкт да заштите себе. Уколико би их истина у секунди довела до постиђености, то им је довољан разлог да је обиђу по сваку цену. Ако желимо да буду искрени, морамо да им покажемо да су безбедни ако говоре истину.

  • Не пружа осећај детету да оно има контролу над својим понашањем

Како бисмо променили понашање, морамо да имамо власт над њим. Тек тада има места за истраживање ефеката и за размишљање о другим начинима реаговања. Супротно овоме, посрамљеност дете доводи до порицања да се може нешто променити.

Шта предузети?

Деца по природи желе да удовоље људима до којих им је стало. Они то схватају погрешно – као и сви ми – али унутар њих је само жеља да ураде исправну ствар. Природно ће се развити у саосећајне, пристојне људе, али овим ће очекивати да су и они третирани на исти начин, са истом количином љубазности и поштовања. Постиђеност може сломити тај дух и може срушити везу међу вама. Најгора ствар која се може десити је да изгубимо утицај, као да никад није ни постојао.

  1. Фокусирати се на понашање, не на особу

Сва деца ће у неком моменту урадити нешто што ће Вас, као родитеља наљутити и разбеснети. Уколико се и ми понашамо тако, они неће престати. Уместо коментарисања тога какво је дете („Ниси добар“), причајте о томе шта је урадило („Узнемирило ме је то што си одгурнуо брата, разумем да си љут, али који је бољи начин реаговања?“). Дисциплина значи учити их, а најбоље ћете то одрадити уз стрпљење, љубав и вођење детета кроз живот.

  1. Проширите њихову емоционалну писменост

Способност да схватите како сопствене, тако и туђе емоције, је показатељ јаке емоционалне интелигенције. Постиђеност нам не даје шансу да проширимо емоционални вокабулар, зато што онемогућава вођење разговора. Дијалог је злато и пружа толико могућности за напредак, чак и када ствари не функционишу савршено. Када им постављате одређене границе, објасните им зашто то радите, какво њихово понашање је довело до тога („Узнемирена сам сада јер си ме лагао и збуњена сам јер не знам зашто си имао потребу то да урадиш.“ „Љутиш ме када видим да гураш свог брата. Знам да ти то можеш да решиш на много бољи начин.“), а немојте причати о њима у негативном контексту („Уопште ниси добар зато што си ме лагао.“).  Нема ништа лоше у томе да дете види да сте љути, узнемирени или нервозни због његовог начина понашања, али његовог понашања, а не због њега самог. Тако функционише свет и нећете им учинити никакву услугу ако им допустите да мисле да ће сви реаговати на њихово понашање са равнодушношћу. Наравно, није добро ни допустити да Вас понесу нагле емоције – изражена љутња или туга их могу уплашити и самим тим конверзација и повезивање постаје готово немогуће.

  1. Будите особа каква желите да Ваше дете постане

Деца прате све што радимо и оно што виде док ми нисмо свесни да нас посматрају оставља најмоћнији утисак. Не постоји бољи начин да утичете на њих од тога да будете онакви какви желите да они буду када одрасту и да реагујете на њих онако како желите да сутра они реагују. Покажите им доследност између онога шта говорите и шта радите. Ако им говорите да буду љубазни и толерантни, али их грдите када ураде нешто лоше, тиме им шаљете јако битне поруке: „Сви други заслужују љубазност осим тебе.“ „Деца морају да буду фина, а одрасли могу да раде шта год хоће.“ „У реду је бити лош према мањима од себе.“ За тако мале особе (али чак и за оне одрасле), овакве ситуације су веома конфузне.

  1. Третирајте их као да су већ особе какве желите да буду

Сваки пут када имамо било какав вид интеракције са децом, креирамо слику коју они имају о себи. Та слика је веома моћна – или ће се развијати са њом или ће се повући и потонути. Ми желимо да допринесемо стварању те слике и да себе виде као потпуна, креативна, способна, јака, снажна, прелепа бића. Такође желимо да буду свесни да су емоционално одговорни. Ово је веома битно. Тиме што им подижемо и хранимо свест о личној моћи, а не учимо их о утицајима њиховог понашања на друге људе, ризикујемо да подигнемо мале нарцисе, који ће увек бринути само о својим потребама, можда и на штету туђих. Слику о њима самима можемо неговати тако што ћемо их третирати као да су већ особе какве желимо да буду. „Знам да си ти пажљив и да не би никада намерно повредио некога. Хајде онда да попричамо шта се то десило.“ „Знам да ниси имао намеру да повредиш осећања својој сестри, али то се дешава када изговориш неке лоше ствари. Како би могао да се искупиш?“ Оно на шта им обраћамо пажњу је оно што ће њима постати битно, па само успорите мало и кроз њихово понашање потражите и видите њих, децу, и тако ћете успети да их наведете на пут да постану оно што и јесу способни да постану.

  1. Избегавајте етикетирање

Етикетирање се може десити тако лако и иако се често дешава из љубави и најбољих намера, могу изазвати контраефекат. Ако је, на пример, неко дете познато као „спортиста“ или „шаљивџија“, друга деца у породици могу аутоматски видети себе као „неспортиста“ или „досадни“. Нема ништа погрешно у томе што ћете рећи детету да је забавно или колико волите да га гледате како игра утакмицу, али желимо да деца буду свесна и да спознају своје снаге и слабости и који ће хтети да пробају разне ствари, било да су то ствари у којима су добри или не.

  1. Не обраћајте пажњу на друге родитеље који хвале своју децу

Врло је лако упасти у канџе хистерије – и осетити хистерију – када се прича о деци у одељењу, тиму, музичкој школи – или где год. Пазите се родитеља који током ћаскања стално спомињу како њихова деца много више уче од друге деце, како читају Шекспира. а Ваше дете седи и по ко зна који пут гледа исту епизоду цртаћа Пепа Прасе или нечије дете слуша Моцарта, а Ваше дете се забавља уз звук грготања сламчицом. Свако дете има своје јаче стране и доћи ће време да и оно засија у томе, само ће наћи начин. То се може десити на тотално неочекиван начин, а може се десити и после дужег времена – и све је то ок. У међувремену, дајте им слободу да истражују, не форсирајте их да буду нешто што нису. Охрабрујте их да испробавају нове ствари, охрабрујте њихов труд и напор и не наседајте на туђа поређења. Разговор са другим родитељима може да изазове стид у нама, јер можемо да помислимо да нисмо довољно добри родитељи. Ја се лично осећам као да се константно борим са тим. Суочите се са тим и ставите то по страни, само не преносите на децу. Погледајте их добро и посматрајте их као потпуне, феноменалне, јединствене особе, јер то они јесу. Некада су те ствари које раде другачије од других управо њихова снага.

  1. Будите отвореног ума што се тиче ствари које они раде и схватајте их као нормалан, саставни део одрастања

Како и ми сами у процесу развоја и учења у родитељству можемо да направимо огромне грешке, тако и деца могу да погреше. Деца су радознала и егоцентрична. Али она су ту да им дамо оно што им треба како би истражили свет и какво значење он има за њих. Тинејџери могу бити непријатељски настројени или равнодушни према нашем утицају и могу изгледати као да нас намерно гурају од себе. Ово им пружа оно што им је неопходно да мимо нас прошире свој свет, експериментишу и да нађу своје место у њему.

Дечије понашање са којим се боримо као родитељи је често нормалан део њиховог развоја и онога што треба да ураде како би дошли до следеће прекретнице и битног дела живота. Не желимо да им ометамо њихова истраживања, експериментисања и учења, а то се лако може десити ако их ућуткујемо и чинимо да се постиде јер се можда „не понашају у складу са својим годинама“. Деца то погрешно схвате, али ретко кад они раде нешто са намером да нас разочарају или да се удаље од нас. Свакако никада не раде нешто зато што су лоши.

Јасне границе понашања су веома битне за децу. И ми одрасли имамо одређене границе које нам показују шта је прихватљиво, а шта не. Оно што је важно јесте да они не осете срам због понеких чудних и збуњујућих ситуација у току развоја. Ово је важно како би они нашли себе, чули свој глас, видели своје границе, како би научили о свим везама у животу, како би разумели свој утицај, како би себи потврдили своју снагу и милост, како би показали саосећање и како би се одупрли ономе што би негативно утицало на њих.

  1. Будите при себи када пролазе кроз интензивне и јаке емоције

Јаке емоције су често резултат свађа или функционисања њиховог ума у посебним ситуацијама. То је здрава, нормална реакција особе која је у процесу учења и прилагођавања животу. Да би се овакве ствари научиле, потребно је време и важно је дати им простора и добар пример и не обесхрабривати их у том процесу. Плакање, вика и напади беса су део њиховог истраживања сопствених граница, као и испитивање наших. Ослушните их, чујте оно што желе да знате и дајте им до знања да сте схватили то. „Знам да си јако љут зато што ти не дозвољавам да идеш на ту журку. Разумем то. Ако будеш желео разговор, ту сам.“ Знам да ово може изискивати стрпљење и милост свеца и нерадо признајем да је било ситуација када ја то нисам имала у себи. Сви смо ми људи, имамо своје границе и није наодмет да и дете види да нисмо савршени. Кад год можете, ставите им до знања да разумете њихова осећања и разговарајте о другачијим начинима реаговања. Када дете осети да га разумете у потпуности, имаћете много већи утицај на њега.

  1. Рањивост и храброст – противотров за срамоту

Срамота долази када им нешто изнутра говори да нису довољно добри. Тиме се само повлаче у себе. Противотров овоме јесте управо прича да су довољно добри, храбри, паметни, љубазни и јаки. Те речи су им потребне да чују од Вас. Прихватите њихову рањивост, немојте их наговарати да не буду рањиви, јер су туга, кривица, фрустрација реална осећања и све је то у реду осећати. „Разумем да си тужан због оцене коју си добио. И то је скроз ок. Само настави да се трудиш и да вежбаш и схватићеш шта треба да промениш. Бићеш добар у том предмету ако наставиш са вежбом.“

  1. Разумите потребе

Посрамљеност нам смањује могућности да научимо о потребама наше деце. Деца реагују са разлогом – увек се нешто дешава. Кроз њихово понашање покушајте да схватите шта је то што им је потребно. Тако увек можете сазнати нешто. Да ли им пружате довољно пажње? Да ли им је досадно? Да ли су уморни? Претрпани обавезама? Гладни? Нервозни? Тужни? Љути? Да ли их нешто друго мучи? Има толико разлога који их терају да се понашају на мање прикладан начин и ниједан разлог се не односи на то да су они лоше особе. Не ради се о проналажењу изговора, него о искоришћавању сваке прилике да их разумете, да се повежете са њима, да им покажете да сте ту за њих, да сте јак, сигуран, удобан ослонац и најважније од свега, ту сте да их научите најбољим начинима да се изборе.

А када осете постиђеност – а хоће?

Охрабрите их да причају о понашању како бисте их научили избору и нека причају о својим грешкама како би научили из њих. Питајте их шта мисле о другим људима који су направили грешке сличне њиховим и који су могући разлози због којих су погрешили. Помозите им да пронађу здравије објашњење за своја понашања, а не да траже недостатке у себи. Овим не беже од личне одговорности – не траже изговоре – него фокус стављају на учење, а не на грешке.

И за крај…

Бити родитељ је тешко и биће момената када ћете одреаговати првим речима које Вам се нађу на врху језика. Ми смо сви људи и имамо ограничено стрпљење и смиреност. Некада нешто схватимо погрешно. Ако понекад не одреагујете како бисте желели, нећете их повредити уколико је уобичајена пракса у породици да могу да експериментишу, да имају право да нешто схвате погрешно и да истражују своје понашање, а да уз то не преиспитују колико они сами вреде. Не желимо да им спутавамо дух, који некад зна да буде пркосан и невероватно радознао, зато што управо тај дух од њих ствара креативне, интелигентне, невероватне особе какве ће постати једног дана.

Када подижемо децу, ми, као родитељи, желимо да одржимо свој утицај што је дуже могуће. Уколико чинимо нешто да посрамимо дете, тиме ћемо утицати на његово понашање док је толико мало да је под нашом контролом, али брзо ће доћи време када више нећемо имати контролу и тада се наш утицај ослања само на вези успостављеној са дететом. А посрамљеност кида ове везе. Онемоћава и нас и дете. Најбоља ствар коју можемо да урадимо за децу је све оно што ће проширити њихове потенцијале и очувати њихово достојантво, дух и јаку самосвесност.

Приредила: Александра Ивковић

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.