Ствари у којима смо ми слободно уживали, а деци данас бранимо

јул 31 22:21 2016

Да ли су нас наши родитељи уопште волели када су нам дозвољавали ствари због којих ми данас упиремо прстом у њих и сматрамо их неподобнима да би нам дали било какав савет о родитељству

deca planinarenje

Невероватно је колико се стварност променила јер, ако погледамо шта смо ми то све преживели, а данашњој деци не дозвољавамо ни под разно, заиста се морамо запитати јесмо ли ми данас толико луди од панике или је стварно дошло то неко лудо време када су ствари попут ових постале недопустиве. И упитно је заправо јесу ли се ствари драстично помериле, промениле или смо данас само нешто паметнији од наших родитеља? И да ли је заиста потребно толико дизати панику око нечега с чим ми и наши родитељи нисмо ни близу толико били (пре)оптерећени?

Прочитајте и 20 разлога зашто играње у природи чини децу паметнијом …

Какав кулер је постао потенцијални убица

О, да. Данас када листамо старе фото-албуме развуче нам се осмех на слику нас у пеглици коју тата вози, а ми безбрижно виримо незавезани на сувозачком месту. И таква нам је успомена силно драга, можемо у сећање да призовемо и дах ветра у нашој коси, али свом детету тако нешто никада нећемо приуштити. Јесу аутомобили данас бржи и има их три пута (минимум) више него пре, али зато имају и АБС и серво. И заправо ниједан кулерски тата никада није своје дете (нас) прођирао аутопутом на предњем седишту, већ уз улицу-низ улицу, па ако заиста одмеримо све „заове и прототивове” – не видимо да ли је данас заиста потребно дизати толико панике око тога? Посебно када се сетимо у каквим смо се све позама возили назад – лежећки што данас не би ни могли да изведемо јер би нам сметала ауто-седиштра.

Кутију цигарета и бомбоне!

Наравно да није добро ни помислити да би детету данас увалили цигарету у уста, али када се само сетимо како се некад пушило! Димило се свуда, чак и у болницама, а димили су сви – од трудница до доктора. Једини који нису пушили били су они који покушавају да престану.
Деца су у школама, баш као и данас, учила о опасностима пасивног пушења, али нико за то није марио јер није ни било места на које се можете сакрити од дима. Чак смо били и врло активни саучесници тог чина јер чим смо научили да бројимо постали смо они који су те цигарете и куповали.

И нико се није жалио јер смо од кусура редовно узели мало за стрип, лизалицу и тврде бомбоне. А опет, имали смо много мање каријеса него данашња мала багра.

Прочитајте и Норвешка прича: Игра на киши

Игралишта су за слабиће

Коме је занимљиво да се игра на игралиштима, и уз то на справама које су толико сигурне да су предосадне, кад је боље прескакати гараже и наопачке висити са комшијине трешње? Кад је било много забавније више времена потрошити у трагању за најопаснијом локацијом за игру па макар она била километрима удаљена од сигурног гнезда. Замислите само да данашњи родитељи морају да се боре с таквом одмаздом малолетних чланова које не би нашли ни након 13 умрежених позива паничних мајки из свих делова насеља. И што је јако забавно, ниједна таква одмазда, а биле су свакодневне, није завршавала с већим бројем повреда од данашње деце која често падају као крушке јер им никада није било допуштено да науче прописно да падну.

Изгубљени – нађени

Како је изгледао један дан нашег распуста? Из куће бисмо изашли још ујутру, за ручак смо улетали и измаглили с натрпаним устима да би се опет појавили када је мрак већ одавно пао, а мама се прописно одморила без нашег гњављења. И није нам сметало ни плус 35, ни жега, нисмо имали ни пластичне боце с водом, увек бисмо се негде снашли. И опет изгубили.

Где смо били? Па едуковали смо се у нашој измишљеној летњој школи где смо учили како се хватају жабе, колико дуго је потребно да се осуше мокре хлаче, како изгледају птичја гнезда из птичје перспективе, од каквих је све материјала из природе могуће направити праћку и тако даље и тако даље. И најмања нам је брига притом била колико је сати, колико је степени и брине ли наша мама где смо по цео дан. Не зато што смо то покушавали да игноришемо већ зато што родитељи од нас то нису ни тражили ни спомињали.

Никада нису помислили да нас је неко отео или да би зато што нисмо доступни њиховом оку и сигналу одмах панично звали разне службе.
Увијек смо сами себе пронашли и довели се кући.

Прочитајте и Тата који је својој деци успео да врати добра стара времена .

Имаш већ седам година – брини се за себе

Знате ли које је било главно обележје детета које је кренуло у школу, а да није школска торба? Ма знате сигурно – па прошли сте то! (кључ око врата). Дете са седам година не само да је имало свој кључ да би га евентуално некада могло користити, већ га је користило сваког дана јер је пре или после школе било препуштено само себи. Претпостављало се да дете од седам година већ зна само да узме да једе – исече/намаже хлеб/саламу, испече јаја, подгреје ручак (у шерпици на пећи, не у микроталасној), бити само у кући неколико сати и наравно да се притом претпостављало да се тако велики-мали људи осим о ручку знају бринути о себи и када је реч о свађама с пријатељима. И домаћем задатку, наравно. Па домаћи се радио пре него што се родитељи врате кући јер чим су они ушли, прелетели погледом наше књиге иза нас се већ дизао огроман облак прашине док смо се испалили напоље на игру.

Толико смо били одговорни – сами са собом, без ичије помоћи. А ако смо случајно један дан остали још коју минуту с родитељима то је само зато што смо се са комшијиним клинцима већ поштено изиграли – код нас или код њих, након што смо сви заједно написали своје домаће задатке.

Са 12 година си способан да будеш дадиља

Онај ко је имао 12 година био је надомак пунолетства и не да је могао већ је морао да чува и пази на сву млађарију у улици. Неки су ту улогу наследили већ са 10 и нису се сматрали премладима за то. Наравно, није им то баш ни било по вољи јер су увек имали нешто да раде (активно), али ко им је био крив када су им родитељи увалили малу децу на само 15 минута што би се редовно продужило на сат-два. Нису ни они били луди – док су радили нешто своје код неког занимљивог, ми бисмо добили животну прилику још мало тренирати одговорност.

Крема за шта?

Данас су деца од маја до краја септембра натопљена кремом за сунчање са заштитним фактором број максимум, иако на сунцу проводе тек сат-два. Некада је било обрнуто. Проводили смо време на сунцу – максимално, а мазали се тек толико да крема остане на нама сат-два.
У реду – рецимо да је ово једна од највећих опасности коју смо у овом тексту споменули, па се нећемо баш пуно ругати данашњим родитељима и деци која у мраку климатизиране собе светле од предебелог слоја прескупе креме на којој од гомиле научно истакнутих чињеница једва примећујемо тај фамозни фактор. Што је уједно реч за коју попут кациге за бицикл, као деца нисмо никада чули.

Али нека, ако су се времена већ променила добро је веровати да се промијенило и сунце. И тако, док нам од сунца прете меланоми и тумори, такве чврсте доказе баш и не можемо наћи за остале споменуте примере. Јер нико од нас нема никакве трајне последице тог неподобног времена знаног као осамдесете (и раније).

 Шта мислите, шта се још променило?
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.