Ми жене које идемо у тоалат отворених врата говорећи: “Сад ће мама!”

новембар 05 18:25 2018

Кренула сам ка стану својих родитеља да куцам текстове. Обукла сам хаљину која већ неколико дана виси на чивилуку у купатилу. Не пеглам је, иако је прилично згужвана и има траг од куке на леђима. Док је навлачим на тело, видим своје груди неједнаке величине. Лева доминира и попут велике планине баца сенку на десну која изгледала прилично мртво. Умрло, рекла бих. Тренутно за мене и њих у Србији и шире не постоји адекватан грудњак. Идеалан би био са левом корпом број 85 и десном корпом број 70. Рекла сам мужу да ћу да се помогнем крпењачом направљеном од натикача, ако ми буде било до тога.

Кренула сам бициклом. Ненаспаване очи губиле су битку са разиграним Сунцем. Ситуација је забрињавајућа и са осталим деловима тела, највише са рукама и ногама. Ноге једва стоје на педалама, окрећу их тромо, док се руке више ослањају на корман него што управљају њиме.

Преко утрнулог рамена виси торба са лап топом. У њој пелена и гумена патка.

Док возим, чини ми се да спавам. Окрећем ја све што је до мене и померам се, али као да нисам ја на бициклу. Као да је нечије туђе тело, туђе руке, ноге, очи. Само је срце моје.

У продавници купујем нес кафу, не би ли себи помогла. На излазу, у дрвеној гајбици видим лепе крушке, лепо поређане, лепе боје. Помислим како мора бити да су мекане и како би јој могли данас за ужину дати компот од крушке. Она воли крушке.

У стану ме дочекује тата. Улазим бела к’о креч, он ме поздравља црн к’о угаљ. Он је водоинсталатер. Често копа напољу да види где су цеви пукле. Ту узима боју. Такође, има чудну навику да лавор стар двадесет и седам година, испране црвене боје, напуни водом и стави на Сунце. Уђе у кућу и чека да се вода загреје, иако је могао сипати топлу воду на славини. Након што дремне пола сата, онако обучен, на троседу, изађе напоље. Скине мајицу, поносно каже да је у погледу развијености друго тело села и седне крај лавора. Залива се и сунча.

Затичем га за трпезаријским столом. Прекрштених ногу једе перецу и печену паприку. Са дубоким уздахом саопштава ми да ће, ето, мало прилећи. Рекао је то на начин као да је дремка нека казна, као да га неко тера на то. Ја га гледам. Па поново. И опет. Замишљам да сам на његовом месту. Да лежим после клопе, пружекнута, шалтам по каналима, налазим неки добар документарац са гласом наратора који милује уши и успављује мозак. Па као тонем у сан. Па као осетим да ми се раздвајају горња и доња усна од сласти и пљувачка тражи свој пут ван, од милине. Напољу се чује комшија који сече дрва за зиму, али мени то не смета, јер сам као ушећерила и брига ме. Када се пробудим, тромо ћу се одвући до шпорета, ставити џезву са водом на ринглу и чекати да закувам кафу. Сркаћу је још врелу. Сркати као да је какав еликсир живота.

Остављам га да дремне. Бацим поглед док одлазим у тоалет. Лепо спава и лепо хрче. Новине су му преко горњег дела лица.

Одједном сам почела да примећујем само људе који се одмарају, који су опеглани, који седе сатима у кафићу, који се сунчају од ујутру до увече на плажи, који устају кад се природно пробуде и лежу кад више не знају шта би од себе. Примећујем људе који седе испред куће укрштених ногу, под липом, на пример, млате папучом, споро испијају кафу, ћуте, гледају, дишу, помазе мачку. Људе који читају новине, који се враћају на прочитано.

Људе који имају све време овога света само за себе.

Примећујем жене које споро ходају, које не журе. Жене на високим потпетицама. Примећујем све оно што сам некада и сама била, како сам некада и сама живела.

Све оно што је било пре ње.

Сада сам мајка, мајка деветомесечне бебе. Многи би рекли сасвим довољно времена да се уиграш, добро организујеш, опеглаш, одремаш, исфенираш па и искулираш.

Јесте, прошло је девет месеци. За некога можда брзо, за некога споро. Али ја време не мерим тако. Не на прсте, не бројањем сати или дана, не гледањем у календар већ по осећају. Мерим време са својом бебом по осећају, по осмесима које сам дала, по загрљајима, носању, нунању, причању, голицању, тешењу, игрању, преповијању, купању, мажењу. Мерим време по својој присутности, по томе “колико ме је било”, колико сам се дала, колико је моја беба данас задовољна и срећна.

То што нисам у исто време одморна, исфенирана, насмејана, са лаком на ноктима, испеглана, сита, безбрижна, са сређеном кућом, опраним вешом, прозорима, скуваним ручком, попијеном кафом, празном судопером не сматрам својом неспособношћу већ својом огромном присутношћу у животу своје бебе.

Шта је направила од мене за ово време?

Можда ненаспавану жену са неједнаким грудима. Жену која се не сећа кад је прочитала књигу. Или погледала филм. Или изашла у град. Или жену која се тушира брзо и брије још брже. Која пишки отворених врата и виче: “Сад ће мама.” Можда жену која спава отворених очију, која се чешће свађа са мужем, која је рањивија, театралнија, збуњенија. Која понавља: “Можда јој је хладно ногицама; покриј јој фонтанелу; је л’ то кинула?; стави тракицу – дува ветар.” Жену која гледа у доконе људе и завиди им понекад.

Али, све ово је тако неважно спрам онога што је урадила са мојом душом. Као да је реанимирала. И крвљу која више не тече на исти начин, истим путевима, истим ритмом. Било јој је потребно само девет месеци да од мене направи жену која, коначно, зна због чега живи.

И због кога је овде где јесте.

Јована Кешански

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.