Milica Novković: Narastaće nasilje, a sa njim, patnja dece, roditelja i nastavnika

Ko ste Vi, Milice?

nasilje-u-školama

Profesor sam jugoslovenske i svetske književnosti, u penziji. Radila sam u školama Beograda i četvrt veka sam u učionici primenjivala „Novu školu“, pedagoga Petra Savića. U njoj nije bilo ni kazne, ni nagrade, preciznije ni negativnog, ni pozitivnog uslovljavanja dečijeg uma. Unutrašnja motivacija, Ljubav prema učenju, školi, radu, nastavniku, je bila na zavidnom nivou. To je škola za 21.vek,čije vreme tek dolazi.

Posle smrti moga učitelja, otvaram privatni vrtić „Dobar đak“(1994) i vrlo brzo shvatam da deca rođena devedesetih, ne liče na decu koja su dolazila iz tradicionalnih porodica. (Nemirni, ne drži ih mesto, oslabljena pažnja, agresivni, autoagresivni, ne slušaju roditelje, vaspitače.Jedino što im drži pažnju su crtaći, kojih je i tada bilo u izobilju i poklončići, kojima ih obasipaju roditelji, kada su dobri i poslušni).Zapažam, da ta ista deca dobijaju i batine i to mnogo češće nego deca tradicionalne porodice.

Za samo dva meseca sam uočila razliku između nove,“plišane“ generacije i dece tradicionalnog vaspitanja.

Relativno brzo zatvaram vrtić i pišem knjigu „Porodični bukvar“, u koju prenosim svoje, dvadesetpetogodišnje radno iskustvo. Namenjujem je savremenoj porodici, sa namerom da lakše detektuju „krivca“, za svoje muke u vaspitanju dece, da se ne osećaju krivim za brojne neuspehe u vaspitanju, jer ih niko nije pitao, devedesetih, da li žele „plišano“ vaspitanje. Ukazujem na istinu da će i vrtić i škola i društvo postati bolji, kada savremena porodica ukine „šargarepu“ i štap u vaspitanju, kada konačno ukinu autoritarno, prevaziđeno vaspitanje i omoguće deci da sve što rade, rade iz Ljubavi, a ne iz straha ili interesa.

Zašto jednostavno, kada može komplikovano?!

Od devedesetih godina, kada smo prihvatili Konvenciju o pravima deteta, na vaspitnoj sceni su: pozitivno uslovljavanje i blaga prinuda (čitaj „šargarepa“ i oduzimanje šargarepe). Deca su vrlo brzo shvatila da za svaki poslić moraju nešto dobiti. Pohlepa je zamenila Ljubav. Poslušnost iz interesa je zamenila poslušanje, iz Ljubavi. Istovremeno roditelji su edukovani da treba da ukinu prevaziđeni ŠTAP, uz podsećanje da će im jednog dana i zakonom zabraniti klasičnu, fizičku i verbalnu kaznu(čitaj:štap i ružnu reč).

Bio je to početak rušenja tradicionalne porodice, tradicionalnih vrednosti, rušenje reda, urušavanje autoriteta roditelja i porast nasilja. Kombinovanje štapa i šargarepe zbunjivalo je decu, brinulo roditelje i nastavnike. I tako pune 24 godine. Potkupljivali smo i tukli decu, kada preteraju, prepuštali ih najgorim virtuelnim sadržajima, koje su gutali, imitirali i danas ih žive.

Danas, posle 24 godine, statistički podaci kazuju da je naš kulturni obrazac, vaspitanja štapom,znatno smanjen. Tvrdi se da je telesno kažnjavanje smanjeno za 67% u odnosu na vreme, pre uvođenja šargarepe. Ako je to istina, onda se postavlja logično pitanje čemu onda toliko buke oko toga da li telesno kažnjavanje treba zakonom zabraniti ili pustiti da ide kako je do sada išlo. Ako je telesno kažnjavanje u opadanju, zašto je porodično nasilje u porastu, zašto je opšti haos u porodici i školi, još je logičnije pitanje.

Ovih dana se vode žučne polemike da li Zakonom konačno zabraniti štap roditelju, ili, kažu drugi, ostaviti roditelju da sam proceni, kada će i koliko vaspitavati po našem, tradicionalnom, kulturnom obrascu.

Slušamo, gledamo, čudimo se. U centru prepirki je potencijalno,„nasilni“ roditelj, kojeg treba zakonom obuzdati, udariti po džepu, oduzeti mu dete. Zašto, ako je zbilja telesno kažnjavanje u opadanju. Zar ih ne treba pohvaliti?! A, jeste, opalo telesno kažnjavanje, budite sigurni. Niko da odgovori na pitanje šta indukuje toliko nasilje, dece u porodici i školi. Istina je da su deca neposlušna, samovoljna, lenja, tvrdoglava, nasilna, šutiraju roditelja u prodavnici, vrište na normalne zabrane i zahteve, vređaju roditelje, bake, deke, nastavnike. Oni postavljaju granice roditeljima, uslovljavajući ih svojim pohlepnim željama, jer ako oni, roditelji, misle da „im“ dete nešto pojede, pokupi igračke, uradi ponešto, ide u školu, napiše domaći, prošeta svoga ljubimca, bude miran na času, da ne sedi satima za kompjuterom, da ne izlazi svako veče..onda… sve ima svoju cenu, misli plišano dete.

Zašto je roditelj izgubio autoritet, zašto se poprilično plaši svoga deteta? Retki roditelji vrše istinsko nasilje nad svojom decom i to u totalnoj nemoći, ali zašto hiljade dobrih roditelja treba da strepi,od novog Zakona, strahujući da ga dete prijavi, (šta zna dete šta je nasilje) i tako se nađu u raljama zakona? Zašto??? Traže ljudi odgovor na ova pitanja.

Čak ni to nije bitno. Pitanje, nad pitanjima je:Zašto su deca nasilna, zašto nasilje uzrasta svakodnevno, uz toliko zakona koji se svakodnevno prepisuju, a stižu iz razvijenog sveta. Moj odgovor je:nametnuto plišano vaspitanje. ŠARGAREPA,KREIRA NASILJE i deteta i roditelja.Prvo se dogodi „plišano“,a onda realno nasilje.

Počnimo da se bavimo uzrocima!

Dakle, centralna tema svih diskusija, koje treba da vode stručnjaci treba da bude potreba da se ukine podmićivanje, dece, jer je to uzrok nasilja dece nad roditeljima, a kada roditelj ne može da otrpi toliku količinu bahatosti i anarhije svoga pohlepnog, razmaženog, agresivnog, društveno prezaštićenog deteta, u nemoći poteže za štapom. Obrnimo malo stvari. Radimo na otklanjanju UZROKA, onda će i nasilje i dece i roditelja biti smanjeno. Milioni roditelja žele da su u Ljubavi sa svojom decom, milioni dece žele to isto, ali imaju plišano vaspitanje kao prepreku.

Lepo kaže g. Milivojević, da vaspitanje nije gomila nekih tajnih znanja, kojima treba da se bave samo stručnjaci. Ja bih dodala da je VAS-PITANJE, kao hranjenje dece Ljubavlju, dar od Boga, dat svakom čoveku, a razvija se kroz praksu kada donesemo na svet ono najlepše, čedo naše. Otklonimo uzrok (pozitivno uslovljavanje uma deteta), i svaki roditelj postaje najbolji vaspitač.

Upravo ovih dana, posle 24 godine, primene kombinacije šargarepe i štapa, vode se žučne rasprave o tome da li štap zakonom zabraniti ili ga „legalizovati“. Recite nam, Milice, zašto se o Zakonu govori posle toliko godina, od usvajanja Konvencije, kada je ona ravna Zakonu, i šta će biti krajnji ishod, ako se Zakonom zabrani štap.

Razvijeni svet zna da je viševekovnoj, tradicionalnoj svesti potrebno mnogo godina da počne da se transformiše u plišanu. Zna se da će tradicionalni roditelj, mnogo godina kombinovati šargarepu i stari dobri štap i da se ne može štap odmah zakonom zabraniti. Sada kada smo svedoci haosa u porodici, vrtiću, školi, na ulici, u saobraćaju, u društvu, sada, kada svi traže krivca, treba krivca detektovati. „Krivac“ je ŠTAP, u rukama roditelja, kažu stručnjaci i treba ga zakonom zabraniti. Oni drugi kažu da ima više ŠTAPA, deca bi slušala roditelje.

Ako pobedi struja koja se zalaže da se zakon ne donese, da se da mogućnost roditelju,da povremeno, umereno, telesno kazni dete, roditelji će i dalje decu tući, koliko su tukli i to u nemoći, ne prepoznajući da šargarepa pravi rat u porodici. Deca će uzvraćati udarac, na svoj način: neposlušnošću, agresijom, autoagresijom, pohlepom, tvdoglavošću, lenjošću i još više izazivati roditelja da upotrebi štap,takođe ne prepoznajući uljeza koji pravi rat između njega i roditelja.

Ako Zakonom zabrane štap, ni to neće doneti boljitak, naprotiv. Deca će znati gde i kome da prijave svoje roditelje, kada roditelji krenu štapom na njih. Biće to pravi rat, koji će voditi deca protiv roditelja, uz podršku društva. Društvo već ima spremljene mere, da počne sa oduzimanjem dece roditeljima, štiteći decu od roditelja, proglašavajući roditelje nesposobnim vaspitačima. Tu počinje prava patnja i polagano odustajanje od vaspitanja, jer ostati bez deteta, završiti na sudu, plaćati kazne, nije baš prijatno. Lakše je trpeti anarhiju u porodici, ćutati, piti bensedine, pustiti… samo da je „mir“ u kući.

Zakonodavcu će verovatno poći za rukom da natera roditelja da odustane i od povremenog telesnog kažnjavanja, ali će nasilje narastati, u godinama koje su pred nama. Narastaće nasilje, a sa njim, patnja dece, roditelja i nastavnika. Dakle, promenimo smer diskusija, ako već tvrdimo da sve ovo što radimo radimo za dobro deteta. Rešenja ima, ako sagledamo gde su uzroci i ako ih otklonimo, Pitanje je samo da li Srbija ima snagu i volju da počne da misli svojom glavom.

Imamo li snagu, kao društvo, da počnemo da uklanjamo uzroke nasilja ili je lakše zakonom kažnjavati „posledice“?

Porodica je jedina oaza, u ovom haotičnom svetu, gde bi morala da se rađa, neguje i uvećava Ljubav. Ako je tako, a jeste, onda zakonodavac sa Ljubavlju nije ni u kakvoj vezi. Roditelj treba da shvati da je plišano vaspitanje sistemska greška, koju sami moraju ukinuti.

A što se tiče uloge države u istinskom ozdravljenju porodice, ona bi bila vrlo teška, nemoguća. Mislim da država za ovakav podvig nije spremna. Ona će slediti zacrtani put, doneće Zakon, pokušavaće potom, uz mnogo novca i mnogo ljudi da rešava nagomilane, ozbiljne društvene probleme, uz velike napore da smanjuje nasilje, stvarajući nove i nove probleme. Država mora da sledi prihvaćeno“ plišano“ vaspitanje, naročito danas, kada je, nikada jače i više, opredeljena za evropski put. Ne sme država da digne glas „protiv“, ne sme ni da pokuša da menja plišano vaspitanje, koje je temelj plišane demokratije. Država mora da se bavi posledicama plišanog vaspitanja. A za svaku posledicu razvijeni imaju „rešenje“, sve do ulaska u slepu ulicu. Država ne sme da radi na otklanjanju istinskog uzročnika,na ukidanju ŠARGAREPE u vaspitanju, što je za mene potpuno shvatljivo. Država je država. Razumem je, i neka mi ne zamere na mojoj iskrenosti, zarad duhovnog opstanka naše zemlje i srpske porodice.

Da li to znači da Vi, Milice, odustajete od porodica Srbije?

Nikako. Možda mi, građani Srbije, imamo sreću, da je stvaralačko vaspitanje, vaspitanje bez kazne i bez nagrade, nastalo baš kod nas, daleke 1932. Ne preostaje mi ništa drugo osim da i dalje edukujemem porodice Srbije, govoreći im da je izlaz u ukidanju pozitivnog uslovljavanja, blage prinude, prezaštićivanja dece od rada, reda, učenja, da im ukažem na verbalizam kao jalov oblik vaspitanja, da ih zamolim da ne ponavljaju deci, kako nije lepo da su pohlepni, lenji, agresivni, autoagresivni, nevaspitani, tvrdoglavi, da ne budu pred ekranima i sa slušalicama u ušima, gotovo po ceo dan, da ne žive noću, a spavaju danju, da ne voze prebrzo, da nije lepo što ne vole školu,..,a da istovremeno mi i dalje koristimo, nagradu i kaznu. Sve ih to beskrajno „smara“ i zasigurno odvaja od roditelja. Kada se ukinu uzročnici, posledice se tope, pa i potreba za štapom i praznim verbalizom..

Ja ću i dalje u bazu, sa mojim narodom, kao što sam činila punih petnaest godina.

Tu u bazi, u porodici, a porodicu imaju svi: vaspitači, nastavnici, brojni psiholozi, pedagozi, direktori škola, roditelji, đaci, novinari, ljudi sa medija, ljudi u crkvama, ljudi u bolnicama, studenti na fakultetima, radnici u bankama, političari, nesrećnici u zatvorima…tu ja imam najveću podršku. Petnaest punih godina držim besplatna predavanja, gde god mi otvore vrata. Ko zna koliko stotina, predavanja, koliko tv i radio emisija, koliko hiljada ljudi već živi ovo vaspitanje sa svojom decom. Svima njima jedno veliko hvala, u ime dece Srbije.

Ovde, u našoj napaćenoj Srbiji, zbunjenoj silinom uslovljavanja prvo štapom (sankcijama i bombama), a sada šargarepom, ide sporo i teško. Ponekad mi se učini da bijem bitku sa vetrenjačama, ali moj optimizam i volja ne jenjavaju.

„Porodični bukvar“ je preveden na engleski, ruski, mađarski, slovenački i hrvatski. Uskoro će biti preveden na italijanski i makedonski. Održala sam bezbroj predavanja u Nemačkoj, Holandiji, Sloveniji, V.Britaniji… i svuda „pije“ vodu. Vide ljudi da je plišano vaspitanje neodrživ sistem, ali nemaju adekvatno, svoje rešenje. Sve me to hrabri, ali najveću nadu sam dobila na KONGRESU SVETSKE PORODICE, u Moskvi,gde sam bila jedan od učesnika, u delegaciji DVERI, septembra 2014. Kongres čine najveći dobronamerni stručnjaci sveta, koji traže rešenja za bolju školu, zdravije društvo, zdravu porodicu. Aplicirala sam na dva okrugla stola i prošla. Svet je prepoznao rešenje koje nudim. Izlagala sam na temu: „Svetost materinstva“ i na temu: “Vaspitanje i obrazovanje,danas“ .Ozbiljni stručnjaci koji su pregledali rad, nisu imali ništa protiv, što “plišano“ vaspitanje vidim, kao uzrok svih problema u porodici i školi, nije im smetalo što sam nepoznata i nepriznata i što dolazim iz male, napaćene Srbije. Predložila sam Kongresu da u Srbiji osnuju Institut za stvaralačko vaspitanje i vrše kontinuiranu evaluaciju u eksperimentalnom Centru za stvaralačku porodicu i stvaralačku školu. Predlog zapisan. Ko zna možda neki bogataš prepozna da sve ovo treba i njegovoj porodici.Vreme je pred nama.

Uostalom,moje je da radim, a Bog će odrediti šta će sa mojim trudom.

Kažete da je bezbroj porodica, sa lakoćom prihvatilo stvaralačko vaspitanje. Da li je moguće sprovesti ovo vaspitanje, u vremenu kada roditelji toliko rade, kada je osiromašenje ogromno, kada su deca već postala naši loši gospodari, a mi još lošije, njihove sluge?Ako bi država prihvatila vaše rešenje, uprkos svemu, imate li konkretan plan?

Naravno da stvaralačko vaspitanje ne može sprovesti svako. Razlozi su brojni: ako su roditelji u svađi, u razvodu, u mržnji, ko još ima snage i volje za ovakve promene. Autoritarna svest roditelja uvek kaže da je društvo krivo, da su škola i vrtić krivi, da svi treba da se menjaju, samo ne oni. Takvi imaju svoj put. Imamo već mnogo pohlepnih roditelja koji žele da im deca budu slična njima i osuđivaće stvaralačko, tvrdeći da samo pohlepni uspevaju. Oni ne razumeju da je pohlepna svest lenja, agresivna i da traži „leba bez motike“. Zaboravljaju da su oni u prethodnih četvrt veka imali uslove za zgrtanje kapitala, osiromašujući narod. Zaboravljaju da će u vremenima, koja dolaze, opstati samo istinski obrazovani, vredni, pošteni, čestiti, oni koji rade sve s Ljubavlju i s Radošću, na Dobro svoje porodice i Dobro društva. Neki kažu da nemaju vremena, da se toliko bave decom. O njihovoj deci brinuće hranitelji ili ulica. No,sve to nije važno.Stvaralačko vaspitanje je predvorje duhovnosti i u taj hram ne može svako.

Ako bi društvo, nekim slučajem, predložilo da se ovo znanje legalno širi Srbijom, kao alternativa, priznatom „plišanom“, naravno da imam predlog. Prva ciljna grupa bili bi nam vrtići. Zar je teško naučiti mlade roditelje da do druge, treće godine čuvaju dete od ekrana, kako bi svoje izvorne, zaštitne emocije, dete utemeljilo u realnom svetu, a za virtuelni, ima vremena. Zar je teško naučiti i prihvatiti da su sve igrice, koje počivaju na kazni i nagradi, naši najveći neprijatelji, jer uslovljavaju svest deteta, a mi se protiv uslovljavanja borimo. Zar je teško na internetu pronaći stvaralačke igrice, koje ne uslovljavaju um deteta.Svaki mladi roditelj će prihvatiti istinu da dete nije životinja, koju treba dresirati štapom i šargarepom, istinu da se dete rađa sa klicama Ljubavi, Dobrote, da ima nagon za jelom, za radom, za učenjem…Treba prihvatiti istinu da je dete došlo vaspitano na ovaj svet, koji je danas vrlo komplikovan i opasan.Mi smo samo tu da ih uvedemo u ovaj svet, postavljajući im potrebne granice,bez štapa i bez šargarepe. Pa zar je teško postaviti malom detetu granice, bez štapa i šargarepe, u periodu istraživanja sveta u koji je ušlo. Sklonite, podignite, sve što je opasno za dete, dok dete ne progovori, umesto što ga udarate po prstićima i po guzi. Priroda je podarila nagon za jelom. Vreme je da majke prestanu da prave cirkus hraneći dete uz tv, uz tablet. A kada dete progovori, polako ga uvodite u ovaj prelepi život i koristan svet tehnologije, birajući mu adekvatne sadržaje. Zar je teško razviti radost prema radu dozvolivši detetu da odabere posao koji će raditi i tako redom….

Sledeća, po meni, još važnija ciljna grupa, bili bi mladi, pred brakom. S radošću će se pripremiti i za brak i za roditeljstvo, i bez štapa i bez šargarepe. Za njih spremam novu knjigu “BIT(KA) ZA LJUBAV“. Svi ostali, porodice, koje imaju problema sa decom, mogu dobiti ovo znanje, a na njima je da odluče da li će, ili neće poći u ovu tešku,ali prelepu izvesnost.Važno je krenuti. Ko ne krene, neće nikada ni stići.

I za kraj, verujete li, Milice, u bolji svet, u mogućnost da čovečanstvo iziđe iz ove duboke moralne i duhovne krize u koju je zapalo, ni samo ne prepoznajući, kako i zašto?

Naravno da verujem u bolji svet. Uprkos svemu on se već nazire. Zar bih ceo svoj život posvetila svojoj porodici, svom pozivu prosvetnog radnika i svojoj zemlji i šire. Čovek, kao deo ovog sveta ima dva puta: jedan da se prepusti da ga vode pohlepni, agresivni, nesvesni, da od njih očekuje rešenja. Biće to put vlastitog samouništenja.

Drugi put je, zgrabiti svoj život i život svoje porodice u svoje ruke. Ne čekati da društvo nešto uradi za tebe, već ti nešto uradi za društvo. Najveći dar društvu biće zdravo, čestito, vredno, krcato pravim znanjima, potomstvo. Ovi drugi su moji favoriti. Oni će preživeti ovo teško vreme i voditi svet pravim putem. Uostalom, o trećem milenijumu ne odlučuje samo čovek, odlučuje i Bog,ali i On traži da zamahnemo ručicama.

Milica Novković, autor „PORODIČNOG BUKVARA“ i autor Programa “VASPITANJEM BEZ KAZNE I BEZ NAGRADE DO SMANJENJA NASILJA U PORODICI, VRTIĆU I ŠKOLI“

  Categories:
napišite komentar

10 komentara

  1. decembar 20, 11:53 #1 Slađana Vilotić

    Poštovana gospođo Novaković, Bravo! Oduševljena sam Vašim tekstom! Konačno neko sa kim mogu da se složim u cjelosti po pitanju vaspitanja djece. Ova silna nadmetanja pojedinih stručnjaka po pitanju za i protiv dvije krajnosti vaspitnih navika oslikavaju samo njihovu ličnu borbu za dominatnim stavom i vjerovatno opravdanjem vlastitog načina vaspitnog djelovanja. Vaš tekst je potpuno očišćen od subjektivizma i potpuno u službi dobrobiti djeteta. Veoma sam srećna da sam saznala da postoji neko kao Vi ko se istinski bavi edukacijom ali i pružanjem podrške porodicama.
    S poštovanjem,
    Slađana Vilotić
    Republika Srpska
    Foča

    Odgovorite na ovaj komentar
  2. decembar 20, 19:40 #2 Sanja

    Dobar tekst, lepa teorija primenjiva i u praksi (za mnoge uz puno volje i odricanja).
    Ne slažem se, nažalost, sa mišljenjem: “Najveći dar društvu biće zdravo, čestito, vredno, krcato pravim znanjima, potomstvo.”, jer očigledno je da nam je nametnut školski sistem koji ne stvara misleće ljude. U prilog ovoj tvrdnji iznosim dve najčešće ćinjenice:
    1. U prvom razredu deca se susreću sa gradivom koje kao prosečni umovi ne mogu da shvate i razumeju (pretvaranje decimetra u centimetre, npr. toliko je apstraktno za šestogodišnjake, da učeđi napamet, stiču averziju prema učenju i nesigurnost kada je u pitanju razmišljanje svojom glavom…
    2. U drugi razred dođu i deca koja nisu naučila čitanje i pisanje, i ne retko takvi izađu iz osnovne škole, jer im zakon to omogućava… Da ne pominjem inkluziju kojom se loš kriterijum srozava na još nižu granicu…

    Odgovorite na ovaj komentar
    • decembar 25, 21:15 Milica Novković

      Draga Slađana,hvala na podršci. Nadam se da ću poživeti i stići i do Foče.Ako ne,mladi će nastaviti tamo gde ja budem stala. Bez ukidanja štapa i šargarepe nema harmonizacije materijalnog i duhovnog,što je imperativ milenijuma u kojem ćete vi živeti.Pozdrav. Milica,

      Odgovorite na ovaj komentar
    • decembar 25, 21:49 Milica Novković

      Draga moja Sanja, vrlo je teško u jednom tekstu reći sve što sam rekla u svojoj knjizi”Porodični bukvar”Provela sam životni vek radeći u prosveti i znam kakva je bila tradicionalna škola.Na sreću ,punih petnaest godina putujem po Srbiji,ulazim u vrtiće ,škole,osnovne i srednje ,srećem se sa studentima.Imam potpuni uvid u stanje školstva. Znam koliko je prosveta pala u kvalitetu,od devedesetih,do danas.Veruj mi ,škola se samo prilagodila “plišanoj” porodici,koja očekuje da škola bude lagana,da liči na škol- igricu i da isključivo neguje imitatorski,”bubalački” um..Sva ministarstva su zdušno pomagala ideju da škola postane baš takva.
      Školu,koja će odgajati decu, koja misle svojom glavom ,koja su svesna ,može iznedriti samo stvaralačka porodica.Kada budemo imali dovoljno stvaralačkih porodica ,koje neće dresirati decu ni štapom,ni šargarepom,takve porodice će tražiti “misleću”školu. Srećom takva škola postoji. Delo “Nova škola,”,nepriznatog srpskog pedagoga ,Petra Savića,primenjivala sam četvrt veka.Ponosna sam kakve sam “misleće”generacije “darivala”društvu. .Delo njegovo čeka na primenu od1932.Srbija ima mnoga blaga cara Radovana,ali od nemislećih,ne može se doći na red.Ne brini i naše vreme dolazi,jer među mladima ima mnogo “mislećih” dobrih i prepametnih ljudi.Pozdrav. Profesorka MIlica.www.porodicnibukvar.com

      Odgovorite na ovaj komentar
  3. decembar 21, 21:07 #3 SMILJKA

    Porodica je jedina oaza,u ovom haotičnom svetu,gde bi morala da se rađa,neguje i uvećava Ljubav. Ako je tako, a jeste, onda zakonodavac sa Ljubavlju nije ni u kakvoj vezi. Roditelj treba da shvati da je plišano vaspitanje sistemska greška, koju sami moraju ukinuti.

    Odgovorite na ovaj komentar
  4. januar 07, 14:57 #4 Dragana

    Mogu reci samo jedno, svaka cast Milice !

    Odgovorite na ovaj komentar
  5. januar 13, 07:30 #5 Ada

    Gospođo Milice,svaka Vam čast!Imam pitanje za Vas:da li u Vašoj knjizi ima konkretnih primera kako se rešiti “šargarepe i štapa” i “plišanog vaspitanja” za nas koji smo već zaglibili u tu zlokobnu “mašineriju”?I,da li ćete možda nekada držati predavanje,edukaciju u Valjevu?Hvala

    Odgovorite na ovaj komentar
  6. januar 20, 11:52 #6 Zabrinuti

    Deca bi trebalo da imaju neki autoritet koji ce im oznaciti granice. Ukoliko granice ne postoje, a dela ne donose posledice dobijamo osobe koje nemaju meru i mogu terati svoje dok ne isteraju. Po pravilu takve osobe postaju agresivne u nedostatku argumenata (jer jednostavno kad ne postoji argument a granice ne postoje osoba poseze za onim zivotinjskim u sebi- a budite uvereni da ce onaj koji je zasticeniji to uraditi). Deca nemaju svest o tome, nemaju iskustvo koje mi imamo i poistovecivati ih sa odraslim osobama je amaterski pristup u najmanju ruku. Kad pogledam svoje detinjstvo u nazad, bio sam ljut na babu koja kada bi uradio nesto nepromisljeno ili glupo nije stedela na prutu 🙂 danas kao odrasla osoba vidim da je to bilo za moje dobro, i nesto nije za “isprobati”. Kao sto je bilo paljenje tepiha, diranje zica au radiju i slicno. Odrasloj osobi to izgleda smesno, ali to je nesto sto sam radio (iako danas imam fakultetsku diplomi, zaposlen sam i slicno) Mislim da je zakonsko mesanje u razvoj decije licnosti u redu (ako se radi o pravom nasilju, a ako je u pitanju korektivna mera koja sluzi za zastitu deteta, njegovog ponasanja i buduce licnosti) apsolutno sam za to da “stap”bude sredstvo. U krajnjoj liniji verujem da je eliminacija stapa iz pristupa vaspitanja posledica razmazene dece koja za svoje neuspehe krive druge. Deca moraju znati da svaki izbor ima posledicu. Postaviti se prema detetu bez laznog morala, nego davati primer svojim delovanjem je prvo, drugo da zna posledice nezeljenog dela i trece pokazati detetu kako treba da bude. Deca vole da uce, kada ih gurnemo u stranu zarad naseg vremena cinimo ih frustriranim, a frustracija neiskoristene energije uvek dovodi do agresije i nestasluka. Tako da ne treba decu tuci ako smo mi posledica njihove frustracije. Nego pronaci im nesto gde ce tu energiju iskoristiti (koje imaju vise nego mi) ukoliko vidimo da je negativno ponasanje proizvedeno ljutnjom ili agresijom, upozoriti, i na kraju ako je potrebno i stapom. To je moje vidjenje… naravno ovo je samo “vrh brega” pristupa koji bi i cu koristiti (ovo je koristio moj ujak-sa svojom decom koju sam cuvao dosta vremena i zaista klinci su fenomenalni) Pozdrav

    Odgovorite na ovaj komentar
  7. mart 14, 20:51 #7 Dijana

    Sve pohvale za način na koji se posmatra dete i porodica. Ovo bi bilo divno učenje za roditelje koji žele svestrano da sagledaju detetov život. Ja sam mlada mama , moja Karolina ima 15 meseci ali već vidim da sam krenula ispravnim putem koristeći mnogo priče , pohvala i podsticaja i potpuno izopšteći iz njenog života nervozu, nestrpljenje ili vid kažnjavanja koji bi je samo zaplašio . Mogu reći da je to živahno dete ali da sa pažnjom sluša kada kažem da nešto ne treba da radi i preusmerim joj energiju na nešto drugo. Mislim da sve proističe prvo iz ljubavi a onda i iz volje i strpljenja da se detetu roditelj posveti , adekvatno, ne da otaljava dečije aktivnosti i potrebe, pa da sedi pred televizorom ili da što pre izađe iz kuće. Jeste jako teško u vremenu gde juriš za opstanak ali postiže se. Na kraju krajeva , deca su nešto što smo SAMI HTELI i nikako drugačije nisu trebala biti dovedena na ovaj svet, stoga oni nisu nešto što možemo staviti po strani kada nam nije dan ili kad smo prezauzeti. Njihovo vreme brzo teče i dok se okrenemo ona će već imati usvojena određena znanja i ako ne radimo pravilno prvih 7 ključnih godina, kasnije se sve teže ili gotovo nikada ne ispravlja.

    Odgovorite na ovaj komentar
  8. januar 17, 19:44 #8 Gandalf

    Milice,vaše reči odišu nekom čudnom mržnjom koja me pomalo zabrinjava,moram priznati…

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.