Парк. Милица плаче, рони крокодилске (дечје) сузе из на први поглед неуочљивог разлога.
Мама којој је доста тога (или свега у животу) устаје и прети на сав глас: Милице, сломићу те, стварно ћу те сломити, не могу више да те слушам, по цео дан само цмиздриш!
Милица наставља.
Размишљам шта ову маму доводи више до лудила: плач њене Милице или то што види да метода претњи не пали па се осећа немоћно. Немоћна је па виче. Или можда виче, не увиђајући да је то чини немоћном?
Наизглед, следећег тренутка ова ситуација као да није ни постојала. Свака од њих проналази своју оазу мира у парку. Неко се игра, неко пуши цигарету.
Десет минута мира, потом журни кораци ка Милици.
Милице, сломићу те, разумеш ли? Приближава се девојчици убрзаним ходом очију жељних Миличиног страха. И туп један ударац по гузи. Па други. Милица је изгледа својом неопрезношћу и “цмиздравим” гласом пробудила бебу брата у колицима.
Колико је трогодишњих Милица које су “цмиздраве” некада у парку?
Или је боље питање пак: Колико је мама попут њене које изговарају насилне реченице?
А можда је најбоље питање: Шта је допринело да Милица буде тако “цмиздрава” датог момента у парку?
Кад би мама пошла од тог питања, можда би добила одговор као шамар на своју тренутну алтернативу: “Сломићу те Милице.”
Није све у ломљењу. Има нешто и у састављању. Саме себе и своје прибраности.
Дијана Станишић, dijanastanisic.com