Mноги родитељи би ишли на поправни

јун 29 00:06 2017

Штета што у тим ђачким књижицама не пише да л’ сва та деца знају да кажу “добар дан”, “довиђења”, “хвала”, “извини” и да не бацају папире по улици… Kад би се то оцењивало многи родитељи би ишли на поправни.

 

Blogdan
  Categories:
напишите коментар

4 коментара

  1. јун 29, 02:05 #1 Lea

    Otvoreno pismo roditelja učenika iz Arandjelovca:
    Poštovani prosvetni radnici,
    Juče smo dobili djačke knjižice, razočarenje koje me prati kroz njihovo školovanje u obrazovni sistem i kao i razočarenje moje dece danas, me je navelo da Vam se obratim na ovaj način i to isključivo da ne bih izazvala Vaš gnev i svojoj deci otežala dalje školovanje. Oni nisu odlični učenici, možda iz nedovoljnog rada, možda iz nekog drugog razloga ali se posle gomile svadja, zabrana i ubedjivanja na kraju Školske godine svi u kući pomirimo s’tim. Mali je procenat dece koja su ovu školsku godinu završila zadovoljna svojim radom kao i njihovi roditelji. Požalila sam se skoro svojoj prijateljici nastavnici da nemam više metod kako da im pomognem da bolje uče, očajnički sam tražila savet ili kritiku gde grešim. Na moje pitanje, kako ih u školi motiviše da uče, dobila sam odgovor da se ona za to nije školovala i da to nije njena briga. Zar nije obaveza raditelja ali i nastavnika da ih zajedno usmeravamo na putu kroz školovanja? Svakodnevno čitam komentare roditelja koji krive školu, nastavnika koji krive roditelje i tako u krug. Zar nije zajednička obaveza da ih podsetim kada ne kažu hvala? Prošle godine sam izašla sa posla da porazgovadam sa nastavnicom Srpskog jezika, kako da pomognem svom detetu da ima bolju oceni. Ona me je ostavila u hodniku da je sačekam jedan školski čas, ne iz razloga što bi taj razgovor trajao satima, trajao je koliko i njeno interesovanje za moje dete i moj dolazak, već iz razloga da mi pokaže svoju superiornost nadamnom. Uredno sam je sačekala, objasnila razlog svog dolaska i da želim pre svega da pomognem svom detetu i učestvujem u njegovom školovanju. Smatram sa mi je to obaveza i odgovornost. Dobila sam kratak razgovor sa obrazloženjem da treba da više uči i da je njegovo znanje što se nje tiče za ocenu trojku. Ista ta nastavnica mu je skoro dala jedinicu zato što je pomogao drugarici da izvadi olovku iz radijatora. Podigla ga i pitala šta su radili, on koliko nije znao toliko je bio i preplašen i nije odgovorio na pitanje. Ne opravdavam njegov postupak. Upisala mu je jedan u dnevnik i ostatak časa je proveo plakajući. Na kraju mu je zaključila dvojku. Jedinu dvojku koju ima je iz Srpskog jezika, samo napominjem. Iz Muzičkog je imao dvojku na polu godištu, uspeo je da popravi na tri. Nije on najvredniji nije ni loše dete, vaspitala sam ga da bude pošten, pet ima iz vladanja, ne bih želela da degradiram nečiji predmet i rad ali zar mora da znam sve lestvice i sve instrumente u osnovnoj školi. Drugo dete ide u muzičku školu, njemu je to sve blisko i ima interesovanja za to, drugi sa trojkom iz muzičkog ako njega pitate postigao veliki uspeh kada je popravio sa dvojke. Trojka iz Muzičkog? U naše vreme nismo znali ispod četvorke za predmete kao što su muzičko, likovno i fizičko. Nek se javi neko od roditelja ko je ima manju ocenu. Redovno idem kod razrednog starešine kada je dan otvorenih vrata. Deca su dobra ne prave probleme i to je sve što čujem. Moraju više da se potrude. U našoj školi kada predju u starije razrede, odstrane vas iz njihovog obrazovanja, jer s kojim pravom se mešate kao roditelji i imate prava da sugerišete u nečijem radu i tražite pomoć. Nastavnici nisu dužni a niti naučeni da sem gradiva učestvuju u vaspitavanju dece, to treba da donesu od kuće. Izvinite ali ta deca su pola dana kod kuće a pola dana u školi. Ako se interesujete i želite da pomognete svom detetu, morate da tražite po školi svakog nastavnika. Onda vam se desi da čekate u hodniku i razmišljate da li sa vama nešto nije u redu kada ste došli u školu da pitate za svoje dete. U moje vreme a verujem i u vreme današnjih nastavnika, mi smo došli do svojih uspeha, predanim radom nastavnika i roditelja. Čvrstim vezom Naših roditelja i nastavnika koji su kritili našu nemirnu prirodu, svojstvenu za te godine. Meni je ta veza zabranjena, moj dolazak u školu se smatra nepristojinm činom koji se vidi u pogledu nastavnika kod god sam došla, ne da kritikujem njegov rad, nema to pravo, nego da bih učestvovala u njegovom odrastanju kao odgovorna osoba koja želi da sutra i njena deca sa istim pristupom odgajajau svoju decu. Moja deca svaku školsku godinu počinju sa velikim entuzijazmom da budu bolji nego prošle godine. Ubrzo, obično posle najviše dva meseca, kada dožive dva, tri razočarenja, kao ta jedinica za pomoć drugarici ili dvojka iz pismenog zadatka, kada se on potrudio da napiše sastav najbolje što je umeo, izgube volju i interesovanje za učenje. Onda počinje pakao u kući, uglavnom nam dan protekne u konstantnom ucenjivanju i milion puta ponovljenom uči, nećeš završiti školu, čistićeš ulice. Izvinjavam se vredim ljudim koji brinu o čistoći našeg grada. Krećemo na privatne časove, uglavnom iz ključnih predmeta, mada sam ove godine razmišljala da ide i na časove muzičkog. Da nije tužno bilo bi smešno. Ne poznajem dete koje ne ide na privatne časove od kada završi četvrti razred. Bilo odličan učenik ili ne. Moj utisak je da pola nastavnika drži privatne časove. Ponavljam se ali u vreme našeg školovanja privatni časovi nisu postojali. Pa bih Vas pitala da mi objasnite zašto je tako a da ne svalite krivicu na roditelje jer smo mi roditelji očajni i nemamo drugo rešenje nego da ih pošaljemo na privatne časove. O moralu da ne govorim, želimo svi bolji standard u obrazovanju, pa roditelji plaćaju porez a nastavnici koji održavaju privatne časove od tog prihoda nikada nisu platili porez. Pre neki dan je učenik dobitnik Vukove diplome se u svom obraćanju zahvalio pojedinim nastavnicima ali je i rekao da neke nastavnike želi što pre da zaboravi. Njevo čin je osudjen od svih nastavnika. Kako ste se svi pronašli u delu da vas zaboravi a ne u delu zahvaljivanja? Sujeta na bi smela da bude svojstvena nekom ko učestvuje u vaspitavanju naše dece i ako smatrate da za platu koju dobijate, ne kažem da mislim da je dovoljna, smatram da je za odgovornost koju nosi vaš posao premala, izgleda dajete i više nego dovoljno. Verujte mi a mislim da ste i vi iskusili na vašoj koži, nisu oni loši, moža Vam ne kažu svaki put hvala, možda ne uče u meri kojoj bi trebalo, oni u Vama traže podršku, motivaciju i oprost za svoje nestašluke a dobiju razočarenje bar iz dva tri predmeta na kraju godine kada zaključujete ocene. Ponovo će Vam se vratiti prvog Septembra, zaboravivši na raspustu prošlo godišnje pobede i padove, sa elanom da uče i budu bolji. Probajte i vi da im date krila da uspeju u svojoj nameri da bi se sledećeg Vidovdana vratili kući zadovoljni što su postigli za njih velike uspehe, neko sa odličnim neko za manjim uspehom, ali zadovoljni što su bili Vaši učenici. Možda osete potrebu da Vam kažu hvala. S poštovanjem mama.

    Одговорите на овај коментар
  2. јун 29, 07:58 #2 Teamadu

    I mnogi nastavnici

    Одговорите на овај коментар
  3. јун 29, 13:46 #3 realan

    Mnogi poklanjaju ocene, dete bi trebalo da ima jwdinicu iz vladanja ono ima sve petice. A do dete koje uči i radi ne može biti ništa jer nije miljenik učitelja. Mogu i da navedem slucajeve ako treba.

    Одговорите на овај коментар
  4. јун 30, 21:43 #4 Gricko

    Pošto mi je cenzurisan prethodni komentar (????????) evo novog: prvo se pitam ima li “Blogdan” decu jer često teoretišu ljudi koji uopšte i nemaju decu (možda grešim).
    Ovih dana sam videla mnogo sličnih fotografija na mreži kao što je ova a meni nešto milo… nekako stičem utisak nakon kraja školske godine da ipak ima puno dece koja su željna znanja i daju rezultate svojim ocenama i uspehom. A to što slikaju i objavljuju – pa neka, nek se pohvale i imaju zašta…. ponosni su na svoju decu i meni je to divno.
    Međutim, odvratna mi je objava i komentar iz ovog članka (ako se može tako nazvati ova proširena rečenica) i ponovo “ubijanje dece u pojam”…..
    Ok, slažem se da “hvala, izvolite, izvini” i td. kreću iz porodice. A da li tu treba da se zaustave? A šta kada izađu van okrilja roditeljskog doma i na šta sve nailaze na ulici, u autobusu, školi, domu zdravlja, prodavnici…? Sa koliko se “lepo vaspitanih matoraca” susreću? I ja se ond skroz zbunim i ne znam šta da odgovorim kada me moje dete pita “a gde je meni hvala, izvolite, izvini…”?

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.