Мој је пут стрмији и тежи од пута мојих вршњака

март 17 11:31 2018

Моје име је Ивано.Ја се не зовем Ивано.Ја носим име које гласи:Ивано. Схватам све дословно тако да кад ме питате како се зовеш, нећу вас разумети,али ако ме упитате како је твоје име рећи ћу га. Моје име је Ивано. Имам 7 г. и високофункционални аутизам.

Мама ми сваки дан каже да сам њен посебан анђео. И да је поносна и сретна што ме има и што сам такав какав јесам јер сам њој савршен. Она каже од главе до пете па ме онда голица.То ми је баш фора.
Мами кажем да ју волим највише на свету.
Њу и тату. Помало ми постаје јасан тај осећај.Али само кад кажем њима.Не разумем кад ме питају што највише волиш да једеш…То не знам.Можда се нисам само још одлучио.
Зашто сам посебан? Мене занимају другачије ствари него моје вршњаке.
Волим лифтове. Импресионира ме унутрашњост лифта. Колико вас је приметило да постоји једна ствар која личи на квачицу у вратима лифта? Мислим да је главна карика у затварању врата. Па кад видите колико силних делова тај лифт покреће…а ми мислимо само гумб и струја. Импресионирају ме лампе и жаруље.
Импресионира ме жица.
Не могу вам објаснити што видим у томе. Можда једног дана успем па ћете бити поносни на мене. Импресионирају ме ствари које ви не видите или су вам без везе.
Не познајем осећаје љубоморе и злобе.
Желим помоћи колико могу и знам и разумем.
Пуно сам тога научио до сада.
Научио сам с мамом бројати до 100. Па уназад. Па се играмо наизменце бројања,она па ја.
Обожавам слова.Волим да читам и пишем .Волим музику, песму и плес.
Чак могу и читати полако.
Мучи ме тај човек јер га цртам голог, а не са одећом…Уместо дугмића на одећи нацртам му цицке и пупак.
Учим поређење…Велико-мало,дугачко-кратко,високо-ниско,топло-хладно…
Ви то учите успут, али ја се морам мало више потрудити.
Волим се дружити…али вас не разумем понекад. Не знам што да вас упитам после. Здраво,а како се ти зовеш? Често ћу вам одговорити не и нећу, али схватите ме,не знам што очекујете па се браним.Тешко ми је у моме телу.Све ми је прегласно,пресвиетло,пребрзо…
Морам често скакати по пилатес лопти и трчкарати да све подражаје споља  могу процесуирати. Али и ви фрчете косу и лупкате прстима и тресете ногама кад седите…Гризете нокте,јел так?

Не љутите се ако вриснем а најчешће почнем плакати.Тада ме је нешто јако узнемирило. Научићу и то да контролишем. Моја мама каже кад плачем да имам право да будем тужан и да могу то да покажем. Не волим да видим  кад други плачу јер не знам како да им помогнем. Најчешће зато плачем.Кажем кад сам тужан и кад требам помоћ и утеху.
Тако ми фали још тог језика…Да се напричам с вама.Пуно ми тога фали.Да кажем то ми је лепо,то ми је смешно,то ми је без везе….

Али трудим се. Упоран сам. Не одустајем.
Мој је пут стрмији и тежи од мојих вршњака. Али пењем се рукама и ногама.
Имајте разумевања.
Нисам чудан.Нисам “ретардиран”.Нисам нетко ко ће радити проблеме. Нисам нормалан. Но што је то нормално? Јесте ли ви нормални? Ја знам показати кад се не осећам добро и када ми је доста. Знате ли ви?

Ја сам посебан. Ја сам другачији.То нас чини различитима.
Мој мозак је другачији али је и даље прекрасан.
Дозволите ми да будем то што јесам,да будем свој и да вас учиним поноснима.

Упознајте ме.Могу бити и ваш посебан пријатељ.

Ивано

 

Сузана Решетар

 

Извор: udrugasjena.wixsite.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.