Моја мајка, преморена супер жена

октобар 18 19:10 2017

 

Да ли сте некада били толико уморни да сте заспали стојећи на ногама? Мариса Бате није ни знала да је то могуће све док није виђела како се њеној мами склапају очи у препуном путничком возу.

 

„Био је школски распуст и мама нас је водила у дневни боравак у Лондону. Kретали смо рано ујутро из наше кућице у  Wokingu, Surreyu. Мени би уступила задње слободно мјесто у возу, а она би стајала, држећи се једном руком за шипку. Глава јој је из тренутка у тренутак била све тежа, брада јој се спушатала према врату, а дисање јој је ускоро постајало дубоко и спорије. Заспала би на ногама. Вријеме је јурило поред нас, а она је некако успијевала да барем на тренутак ухвати још мало толико потребног сна. Љети би за вријеме паузе за ручак дријемала у парку Ст. Јамес. Увече би сјела на софу и очи би јој се склопиле за неколико секунди. Да је брат или ја нисмо зовнули, чаша би испала из њене руке и вино би се пролило“, отворено прича Мариса.

Марисина мајка је увијек била уморна. Била је то, према ријечима њене кћерке, супер жена која је осамдесетих година прошлог вијека покушавала да има све.

„Мој отац нас је напустио када је мој брат имао четири године, а ја само три седмице. Сигурна сам да нема ништа теже него бити самохран родитељ малог ђетета и бебе, али мојој мајци није било лако ни на послу. Аларм би јој звонио у 05:15. Ходала је по мраку да би продужни кабл спустила кроз прозор до аута како би укључила малу гријалицу зато што је гријање у аутомобилу било покварено, а она није имала новца да га поправи“, искрено прича Мариса.

Марисина мајка је радила од шест ујутро до један сат поподне. Радни дан је проводила покушавајући да објасни новинарима зашто су функционери нешто рекли или урадили. За то вријеме, њену ђецу су чувале дадиље. Kада би дошла кући, лабрадор Мермите би сјео поред ње на софу и ставио јој шапу на раме, као да је и он могао да види колико је уморна. Мариса истиче да током осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека самохраним мајкама уопште није било лако да раде.

„Сјећам се да су је у неђељу звали с посла да дође у централни Лондон. Плакала сам јер је морала да оде са ручка с нама. Kада је стигла на посао схватила је да су је само тестирали, да уопште није био у питању хитан случај. Стално је жртвовала своје вријеме и осјећај за саму себе“, прича Мариса.

Оно чега се она посебно сјећа јесте кућа у коју су се преселили након што их је отац напустио. Њихов нови дом је имао само двије спаваће собе. Kада су она и њен брат прерасли кревете на спрат, њихова мајка им је уступила своју собу, а она је отишла да спава у подрум иако доље није било прозора. Њен кревет је морао бити пресјечен да би стао у подрум.

Без обзира на све, Мариса је била поносна на своју маму. Њен посао јој је ђеловао узбудљивији од свега чиме су се бавили очеви њених пријатељица. Данас наглашава да иако њена мајка често није могла да дође на свечаности и приредбе у школу никад се није љутила на њу због тога. Увијек се поносила својом мамом.

„Мамин рад је био чиста супротност од онога како су га годинама описивали у новинама. Њена каријера је била потпуно посвећена мом брату и мени-не само да би могла приуштити да нас пошаље на путовања са школом, већ и да нам покаже шта жене могу да ураде и шта ми заузврат можемо да учинимо“, објашњава Мариса.

Но, један осјећај је често мучио Марису. Била је то кривица. Kако је одрастала постајала је свјеснија мајчине непрестане жртве и исцрпљености које су трајале деценијама, а све то да би Мариси и њеном брату живот био бољи.

„Прије неколико година моја мама је отишла у пензију и њен живот се ођедном потпуно промијенио. Њен аларм више није звонио у 05:15. Умјесто тога, сада сваке седмице иде на часове зумбе и пилатеса, а увече гледа филмове са својом комшинициом и ужива у чаши црвеног вина. Путује, обилази музеје и филмске институте, шета плажом са старим и новим пријатељицама. Одлази на састанке локалног вијећа на којима планирају сами да сруше конзервативну странку, али увијек је код куће када је вријеме за опуштајућу купку и њену најдражу емисију на радију“, прича Мариса.

Машина је напокон стала и Мариса је пресрећна и много јој је лакше зато што њена мајка сада живи за себе, а не за своју ђецу. Више не мора да украде још мало сна или времена са својом ђецом. Њено лице више није забринуто и намрштено због гледања у екране телефона, пејџера и лаптопа-сада га обасја осмијех када јој у хладној зимској вечери Мариса дође у посјету. Данас је Мариса та која је уморна и која заспи на софи.

„Сваки пут када ми моја мама пошаље поруку у којој пише да ради нешто што није радила 30 година-попут јоге четвртком или гледања вијести у шест увече-ја се сјетим кесица од чаја у фрижидеру којима је расхлађивала своје уморне очи и помислим да сада више није уморна. Њен пензионерски живот ме тјера на размишљање о будућности. Моја мама има кућу и пензију, ствари које ја вјероватно никад нећу имати. На неки начин систем јој је ипак нешто пружио. Напорно је радила и данас има сигурност. Иако ја то никада нећу имати вјероватно зато нећу морати радити толико напорно као она. Ја никада нећу морати бити све свим тим људима. Нећу морати да радим толико напорно да бих мушкарцима и другим мајкама доказала да сам способна и посвећена или да бих показала професорима да самохрана мајка која ради није разлог за бригу већ амбициозна и независна особа којом се њена кћерка може поносити“, са осмијехом на лицу закључује Мариса.

Данас, Мариса схвата због чега је њена мајка уствари толико напорно радила. Било је то да олакша живот својој кћеркици и да се побрине за то да она никада не мора доћи у ситуацију да буде толико уморна да заспи на ногама.

текст: ВЕСНА ДРАKУЛИЋ

Извор: lolamagazin.com

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.