Molim vas, ne učite decu da se plaše stranaca!

oktobar 27 19:07 2015

Gotovo sigurno ste pogledali ovaj video, koji je pre nekoliko meseci izazvao mnogo pažnje i pokrenuo mnoga pitanja koja se tiču bezbednosti dece. Video prikazuje muškarca koji uspešno i bez mnogo problema, uz pomoć kučeta, ubeđuje četvorogodišnju devojčicu da pođe s njim, iako ga vidi prvi put u životu. Kada su intervjuisani, većina roditelja je odgovorila da njihova deca sigurno ne bi razgovarala sa strancem na ulici niti bi otišla s nekim koga ne poznaju. A deca su uradila upravo to. Upozoravanje dece i priča o tome kako se moraju kloniti stranaca postaje potpuno beskorisna ako se taj stranac pojavi s nečim čemu deca teško mogu da odole.

decakLjudi su, generalno, shvatili video kao upozorenje i znak da treba više da edukuju decu i nauče ih da izbegavaju strance. Ali, ja mislim upravo obrnuto.

Moji roditelji su odrasli u turbulentnom periodu i svet je za njih jedno strašno mesto, puno opasnosti. Tokom njihovih tinejdžerskih dana vesti su bile prepune informacija o masovnim ubistvima i kidnapovanju dece. Bio je to početak kraja onoga što se može nazvati komšijskim životom. Tada su ljudi prestali da žive s komšijama, da se druže, a jedno „Dobar dan” sebi u bradu kad sretneš prvog komšiju bilo je najviše što se može očekivati. Jedva da smo i znali ko živi u kući do naše.

Rečeno mi je (milion puta) da uvek kažem ne ako mi ponude drogu, oružje, alkohol i da nikad, ni pod kojim okolnostima, ne razgovaram sa strancima.

Moji roditelji su bili zgroženi mojim prirodnim, dečjim istraživačkim nagonom da nekako izborim svoju autonomiju tako što ću trčati što brže mogu i što dalje od njih u tržnom centru ili na nekom drugom mestu pogodnom za skrivanje. Ako me makar za trenutak izgube iz vida, to za njih postaje prava noćna mora.

„Ne veruj nikom” je bila mantra mog detinjstva i prati me i dan danas, kao odraslog čoveka. Još mogu sasvim jasno da se prisetim stezanja koje bih osetio u grudima i neizdržive potrebe da bežim glavom bez obzira svaki put kada vidim da mi prilazi neko koga ne poznajem.

Sada imam troje male dece, a najstariji sin je sad u nekoj „prijateljskoj fazi”, što znači da nema nikakve kočnice u komunikaciji s nepoznatim ljudima. Obožava da pritrčava strancima i da ih pita za ime, da ih hvata za ruke dok razgovara, pa i da ih zagrli kad odlazi.

Kad ga uočim kako razgovara sa nekim nepoznatim, odmah mi se vrate sećanja na moju majku i pomislim kako bi me odmah panično pozvala da odmah dođem do nje.

I poželim da potrčim k njemu, koliko me noge nose i spasem ga iz kandži zle starice sa slušnim aparatom i psom vodičem.

I poželim da ga čvrsto stegnem u svoje naručje i ne dam mu da se pomeri na više od metar od mene.

I poželim da ga nateram da mi čvrsto obeća da više nikad neće razgovarati sa strancima.

I poželim da ga zaplašim da bi me poslušao.

Ali, ja nisam takav roditelj. Ja nisam moja majka.

Tužan sam i besan zbog svoje nesposobnosti da prepoznam dobro u ljudima oko sebe. Mrzim to što mi je prva misao kad mi se neko obrati „šta li hoće sad od mene?”. Verujem da kad svet posmatram kroz svoje strahove i strepnje od toga da je oko mene toliko ljudi koji žele da mi naude, ne mogu da budem srećan.

Ne želim da se to dogodi mojoj deci.

Ne kažem ja da ću svoje četvorogodišnje dete pustiti samo da šeta ulicama milionskog grada, ali ću pokušati da mu pomognem da što duže sačuva pogled na svet kakav ima danas – neiskvaren i lep. Kad zagrli čoveka kojeg je slučajno udario trčeći ulicom, ja se samo nasmešim. Kad priđe strancu na ulici da mu kaže svoje ime i da ga pita kako se on zove, osmehnem se i kažem mu da sam ponosan na njega što je tako ljubazan, iako mi srce treperi od straha. Nateram sebe da se povučem nekoliko koraka unazad i dozvolim sinu da razgovara sa čovekom koji peca na reci u blizini naše kuće, bez mog prisustva, ali znajući da sam u blizini i da im verujem obojici dovoljno da ne moram da posmatram svaki njihov potez.

Na ovom svetu postoje prave pretnje deci: prometne ulice, oštri noževi, vruće ringle i duboka voda. Svaka od ovih stvari ima milion puta veće šanse da povredi dete od čoveka koji peca u blizini vaše kuće. Istraživanja su čak pokazala da svega 1% nasilja nad decom počine stranci.

Ja vidim opasnost u svakom licu koje on pozdravi toplim osmehom, ali to ne znači da i on treba svega da se plaši.

Zapanjen sam ljubaznošću i otvorenošću s kojom ljudi odgovaraju na njegovo ponašanje. Za njega, svet je Zemlja čuda i mogućnosti koji je pun novih i interesantnih lica. Verujem da, kad bismo svi ovako učili decu, da se ne plaše svega što ne poznaju i ne razumeju, već da prilaze sa toplinom i željom da uče, bilo bi manje mržnje i osude u budućim generacijama.

Zato se svakog dana suočavam sa svojim strahovima i dozvoljavam svom detetu da priča sa strancima.

Izvor: www.washingtonpost.com

  Article "tagged" as:
  Categories:
  1. novembar 06, 22:48 #1 Ana

    Deca su danas toliko zaplasena time da ne smeju da razgovaraju sa strancima da cak izbegavaju i decu koju ne poznaju u parkicu. Obratite paznju i slozicete se! Kada moje dete pridje drugom kraju klackalice na kojoj je vec neko dete, u vecini slucajeva to dete silazi i prelazi na drugu, praznu klackalicu. Igraju se sami za sebe. A roditelji ni na koji nacin ne reaguju na to! Za mene je to strasno.

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.