Молим вас, не учите децу да се плаше странаца!

Готово сигурно сте погледали овај видео, који је пре неколико месеци изазвао много пажње и покренуо многа питања која се тичу безбедности деце. Видео приказује мушкарца који успешно и без много проблема, уз помоћ кучета, убеђује четворогодишњу девојчицу да пође с њим, иако га види први пут у животу. Када су интервјуисани, већина родитеља је одговорила да њихова деца сигурно не би разговарала са странцем на улици нити би отишла с неким кога не познају. А деца су урадила управо то. Упозоравање деце и прича о томе како се морају клонити странаца постаје потпуно бескорисна ако се тај странац појави с нечим чему деца тешко могу да одоле.
decakЉуди су, генерално, схватили видео као упозорење и знак да треба више да едукују децу и науче их да избегавају странце. Али, ја мислим управо обрнуто.

Моји родитељи су одрасли у турбулентном периоду и свет је за њих једно страшно место, пуно опасности. Током њихових тинејџерских дана вести су биле препуне информација о масовним убиствима и киднаповању деце. Био је то почетак краја онога што се може назвати комшијским животом. Тада су људи престали да живе с комшијама, да се друже, а једно „Добар дан” себи у браду кад сретнеш првог комшију било је највише што се може очекивати. Једва да смо и знали ко живи у кући до наше.

Речено ми је (милион пута) да увек кажем не ако ми понуде дрогу, оружје, алкохол и да никад, ни под којим околностима, не разговарам са странцима.

Моји родитељи су били згрожени мојим природним, дечјим истраживачким нагоном да некако изборим своју аутономију тако што ћу трчати што брже могу и што даље од њих у тржном центру или на неком другом месту погодном за скривање. Ако ме макар за тренутак изгубе из вида, то за њих постаје права ноћна мора.

„Не веруј ником” је била мантра мог детињства и прати ме и дан данас, као одраслог човека. Још могу сасвим јасно да се присетим стезања које бих осетио у грудима и неиздрживе потребе да бежим главом без обзира сваки пут када видим да ми прилази неко кога не познајем.

Сада имам троје мале деце, а најстарији син је сад у некој „пријатељској фази”, што значи да нема никакве кочнице у комуникацији с непознатим људима. Обожава да притрчава странцима и да их пита за име, да их хвата за руке док разговара, па и да их загрли кад одлази.

Кад га уочим како разговара са неким непознатим, одмах ми се врате сећања на моју мајку и помислим како би ме одмах панично позвала да одмах дођем до ње.

И пожелим да потрчим к њему, колико ме ноге носе и спасем га из канџи зле старице са слушним апаратом и псом водичем.

И пожелим да га чврсто стегнем у своје наручје и не дам му да се помери на више од метар од мене.

И пожелим да га натерам да ми чврсто обећа да више никад неће разговарати са странцима.

И пожелим да га заплашим да би ме послушао.

Али, ја нисам такав родитељ. Ја нисам моја мајка.

Тужан сам и бесан због своје неспособности да препознам добро у људима око себе. Мрзим то што ми је прва мисао кад ми се неко обрати „шта ли хоће сад од мене?”. Верујем да кад свет посматрам кроз своје страхове и стрепње од тога да је око мене толико људи који желе да ми науде, не могу да будем срећан.

Не желим да се то догоди мојој деци.

Не кажем ја да ћу своје четворогодишње дете пустити само да шета улицама милионског града, али ћу покушати да му помогнем да што дуже сачува поглед на свет какав има данас – неискварен и леп. Кад загрли човека којег је случајно ударио трчећи улицом, ја се само насмешим. Кад приђе странцу на улици да му каже своје име и да га пита како се он зове, осмехнем се и кажем му да сам поносан на њега што је тако љубазан, иако ми срце трепери од страха. Натерам себе да се повучем неколико корака уназад и дозволим сину да разговара са човеком који пеца на реци у близини наше куће, без мог присуства, али знајући да сам у близини и да им верујем обојици довољно да не морам да посматрам сваки њихов потез.

На овом свету постоје праве претње деци: прометне улице, оштри ножеви, вруће рингле и дубока вода. Свака од ових ствари има милион пута веће шансе да повреди дете од човека који пеца у близини ваше куће. Истраживања су чак показала да свега 1% насиља над децом почине странци.

Ја видим опасност у сваком лицу које он поздрави топлим осмехом, али то не значи да и он треба свега да се плаши.

Запањен сам љубазношћу и отвореношћу с којом људи одговарају на његово понашање. За њега, свет је Земља чуда и могућности који је пун нових и интересантних лица. Верујем да, кад бисмо сви овако учили децу, да се не плаше свега што не познају и не разумеју, већ да прилазе са топлином и жељом да уче, било би мање мржње и осуде у будућим генерацијама.

Зато се сваког дана суочавам са својим страховима и дозвољавам свом детету да прича са странцима.

Извор: www.washingtonpost.com