Момо Капор: Животни ударци ме нису сломили

На данашњи дан, 8. априла 1937. године у Сарајеву рођен сликар и писац Момчило Момо Капор.
momo-kapor1
Опредељење чувеног уметника Моме Капора да се не обазире на бројне недаће које су га пратиле кроз живот још од када му је као трогодишњаку погинула мајка која га је телом заштитила од бомбе, па све до недавне операције канцера, пружило му је сазнање да се
Из речи Моме Капора исијавају хумор и самозадовољство и када говори о тешкој болести, док се присећа зашто је избачен из две школе или описује дружење са њујоршким мафијашима. Захваљујући очигледној мудрости и таленту, он је неприкосновени представник домаће културне баштине, али не само наше престонице, већ и српске нације. Рођен је у Сарајеву 1937. године, у граду у коме је изгубио мајку, у времену које је неуспешно покушавао да заборави. Животно искуство је стицао са сваким новим буђењем и уносио га у књижевна дела, сценарија за филмове, позоришне и радио драме, преносио га на фантастичне слике и карикатуре… За време рата у Босни био је ратни репортер, а тада је родну кућу могао да гледа само са прве ватрене линије кроз двоглед, док су му војници викали: Чича спусти главу, бијела ти је, звизнуће те снајпер.
– Често сам мислио о томе како је рода која ме је донела имала принудно слетање, па је уместо у Фиренцу, где се иначе рађају сликари, због флапсова који су јој се покварили, морала да ме спусти у Сарајево, чије име, попут кривице, носим у путним исправама. Потрошио сам стотине страница да га опишем и ослободим га се као ноћне море, али нисам успео у томе.
Причу с почетка прошлог века, о свом најстарији стрицу Радовану који је отишао у Америку, Капор уско везује за судбину својих предака.
– Мој стриц је путовао месец дана бродом. Ноћу је излазио на палубу, савијао дуван и пушио, а плашио се велике воде, јер није знао да плива. Када ја прелећем океан у авиону, у коме је забрањено пушење, и мене је страх, јер не знам да летим. Стриц је 1922. године у руднику Бјут Монтана доживео несрећу – срушио се откоп и њега је греда ударила у главу. Моја самохрана баба Јована добила је велику одштету од синдиката, коју је поделила равноправно на три сина. Ћеркама ништа није дала, јер се рачунало да ће се удати. Стриц Радован је направио највећу чатрњу у селу, која скупља кишницу, средњи стриц Мирко купио је земљу у Бачкој, а део који је припао мом оцу Гојку дали су му за школовање.
Тако се Момин отац ишколовао. Постао је високи финансијски инспектор, а касније и оснивач Југословенске банке за спољну трговину.
– Моја бака је, као осиромашена удовица из врло отмене куће Велимировића, издавала собе, а ту је отац упознао моју мајку Бојану, која је била права лепотица. Заљубили су се једно у друго, а убрзо сам се и ја родио. Да на главу мог стрица Радована није пала греда у руднику, ја бих сада био пензионисани шумар у Билећи или учитељ, у најбољем случају.
Након што је његов отац отишао у рат 1941. године, осим растанка са родитељем због ратног вихора, једног од наших најбољих савремених писаца чекао је нови животни удар – као трогодишњак је изгубио мајку.
– После шестоаприлског бомбардовања, 13. априла је поново бомбардовано Сарајево. Мајка и бака су ме узеле и потрчале према Требевићу да се склоне. Са још четрдесет људи сакриле су се у једну стару турску кућу, мислећи да она неће бити бомбардована, јер је поред ње била противавионска батерија. Бомба је пала директно на нас и сви су погинули, осим мене. Моја мајка ме је заштитила легавши преко мене. Кичма јој је била разнесена, а тада је имала само двадесет осам година. Било је мртво чак и маче које сам држао у рукама.
Смрт мајке Капор је дечијом наивном игром и враголијама потискивао у други план. Као и многи његови вршњаци, истрчавао би из подрума за време сваког новог бомбардовања и крао робу из разбијених излога.
– Између обешених људи који су се окретали на благом поветарцу играли смо се ручним гранатама, из којих смо вадили барут. То све на мене није оставило никакве последице, мада се психијатри не би сложили са мном. Основне школе нису радиле, па сам ишао у клостер Светог Аугустина, самостан где су предавале учитељице које су нам поклањале обојене сличице светаца када смо били добри. На почетку часа читала се молитва Дјевици Марији – католици су имали склопљене дланове, православци прекрштене руке на грудима, а муслимани руке уз бутине.
Дане проведене у самостану памтиће и по крвљу обојеним ходницима, испуњеним рањеним немачким војницима, који су се при крају рата повлачили из Грчке.
– Војници су лежали умирући, а ми смо пролазили поред њих идући до учионице, где смо учили о бубама, лептирима, травама и облацима. И опет нисам добио никакве трауме, мада су моји вршњаци у Америци у то време учили о Петру Пану, а скоро сви посећују психијатра. Психоанализа је измишљена касније, као и климактеријум, који се у моје време звао маму боли глава. Данас сви броје оргазме… Замислите да је мој деда после вођења љубави питао моју бабу: Је л’ ти било лепо? Којешта. Мој отац је био у заробљеништву у Нирнбергу до 1943. године. Када се завршио рат, био је начелник финансијске службе Министарства за иностране послове у Београду, а тек је 1946. дошао по мене у Сарајево. Три године касније послат је да сређује финансијска пословања наших амбасада у Америци – почео је од Отаве, а завршио у Перуу.
За то време је Капор живео код очевих пријатеља, у породици Николић. Похађао је Трећу мушку гимназију у Београду, из које је избачен због једанаест јединица и небројених изостанака.
– Имао сам јединицу чак и из фискултуре. Једино сам из цртања имао пет. Мој професор Бранко Станковић звани Лале избацивао ме је из разреда да цртам дрвеће, док су моји другови морали да цртају Гетеа или Милоску Венеру. Имао сам привилегију да из његовог кабинета носим Милоску Венеру, држећи је једном руком за дојку, а другом за бутину. Мој задатак је био да јој, када је поставим на катедру, кредом обришем стидне длачице, које јој је нека битанга доцртала. Убрзо сам био избачен из школе због рекордног броја неоправданих часова, јер у школу скоро да нисам ни ишао.
Након избацивања из гимназије Мому су послали у Сарајево, где је провео три године. Ни сам не зна са којом генерацијом је матурирао, јер је и тамо понављао, а није се појавио ни на прослави матуре. У Београд се вратио 1956. године, када је уписао Ликовну академију.
– Пријемни сам положио из трећег покушаја, а постоји прича да је мој отац телефонирао декану захтевајући да ме не приме док не завршим школу. Био је строг родитељ, ретко ме је мазио и грлио, можда само за Божић… Када сам уписао факултет, наступио је рај. Истина, био сам социјално декласиран, будући да сам боравак у дивном стану на Неимару код Николића, заменио са шверцовањем по студентским домовима. Наиме, отац ми је слао минималне своте новца, покушавајући тако да ме натера да се предомислим и одлучим се за архитектуру, што је он желео. Не сећам се да сам се уопште и купао, осим лети на Сави.
Током студија Капор је за разне листове и часописе писао приказе изложби, есеје о сликарству, музици и филму… Са његовим пријатељем Бором Драшковићем, сада познатим режисером, свако вече је обилазио Кинотеку или Коларчев народни универзитет.
– У Кинотеку су свако вече долазили Жика Павловић Макавејев, покојни Кокан Ракоњац, Драгош Калајић… На Коларцу је била екипа медијалаца, са којом сам се такође дружио: Оља Ивањицки, Леонид Шеика… Када сам завршио Академију, седео сам у холу и пио кафу поред мојих десет огромних слика, са којима нисам знао шта да радим. Излаз је била војска, мада су ме, као и мог пријатеља Бору Драшковића, послали у казнени пук у Винковцима. Ту су служили робијаши, најчешће Шиптари који су бежали преко границе. Ипак, годину дана сам имао где да спавам и уредно био храњен, а и научили су ме да пуцам из сваког оружја – од пиштоља до троцевног противавионског топа од двадесет милиметара.
После војске Момо се запослио у једној пропагандној савезној установи, где је у почетку у фототеци слагао фотографије, а касније је писао текстове за лист Југославија експорт, који је на енглеском језику штампан за иностранство.
– Писао сам о туризму и култури. Директор је био диван човек, покојни Чедомир Џомба, велики удбаш и неостварени писац. Много ме је волео и дозвољавао ми је да на машини за куцање платних спискова пишем моје ране романе. Ту сам радио више од десет година, јер сам морао да издржавам две ћерке, Ану и Јелену, које сам добио са првом женом Аном. Било је тешко живети са мном и ја сам крив за крах тог брака, јер је Ана дивна жена, права дама…
Момине повремене бурне везе са београдским лепотицама доспевале су и до новина, што за његову жену нимало није било пријатно.
– Моја прва супруга и ја смо се разишли након двадесет четири године заједничког живота. Моје ћерке су сада одрасле жене. Ана има четрдесет две године и једна је од водећих сликарки у Италији. Живи у Риму већ двадесет пет година и вођа је групе анахрониста или неоренесансе, који покушавају да узврате ударац америчком утицају новог експресионизма који је преплавио Италију. Од ње имам унука Луку, који има дванаест година. Моја млађа ћерка Јелена има тридесет девет година и пијаниста је и професор у Мокрањцу.
Последњих двадесет пет година Капор је у другом браку, са Љиљаном, а ову бившу стјуардесу упознао је на лету за Њујорк.
– Давне 1982. године сам због страха од летења држао за руку једну стјуардесу, наравно Љиљану, и нисам је пустио до данашњег дана. Онда сам је замолио да ми доноси српске новине у Њујорк и тако се родила љубав. У нашем браку ја сам на врло добром другом месту, а на првом је Арчи, пас расе хаски, кога већ једанаест година, осим када сам на путу, шетам сваког јутра. Љиљана је од мене млађа двадесет година, али када ја будем имао сто година, она ће имати осамдесет, па се разлика неће приметити. Она је, у ствари, старија од мене, јер ме спречава да правим глупости, чему сам склон.
Неписано правило да људи с ивице закона воле присуство уметника, потврдило је и Капорово дружење са некима од њих.
– Дружио сам се Бошком Радоњићем, десном руком Готија, шефа породице Гамбино. Сликао сам портрете њихових жена и љубавница и били су веома задовољни – Џони Ферано, врло угледан мафијаш, извео би ме на терасу и тутнуо у џеп две хиљаде долара. Са Бошком сам ишао у Фултон Стрит, луку у јужном Њујорку, где се истоварује риба. Ходали смо ноћу по рибљим крљуштима, где белац не сме ни да провири. Прилазили су му радници са металним чакљама у рукама којима отварају сандуке и љубили га у руку. Мени су дали пуну најлон кесу најбоље рибе.
И Капору је пријала блискост опасних момака, па је сваки лет преко океана користио за поновно виђење са њима.
– Иначе, Бошко Радоњић је ишао у затвор због атентата на Тита, са Кавајом који му је кум. Када бисмо се напили, урлали смо: Друже Тито, бјела лица, кад ћеш доћи до Ужица. А, проверио ме је тако што ме је одвео у цркву Светог Саве у јужном Њујорку и гледао да ли ћу да се прекрстим и запалим свећу. Последње године када сам становао код њега, он је већ био побегао. Њујорк Тајмс је објавио на насловној страни да је Радоњић кључни сведок у афери Готи и да се крије у планинама Југославије. Он је био на Златибору, где је отворио коцкарницу, украшену мојим огромним сликама, које сам му направио за ту прилику. И данас се понекад видимо.
Познати уметник духовито истиче да једино што није успео да оствари у животу јесте да буде висок и плав. Ту чињеницу објашњава тиме што је пушио од своје шеснаесте године, али и поприлично пио.
– Будући да пијем вино, а не жестока пића, оно ме доводи у једно лепо летаргично осећање. Никада нисам пијан да тетурам или повраћам. Постоје три чувене поделе наших вина – вина од којих боли глава ујутру, од којих се постаје агресиван и од којих се повраћа. Обично бирам ова прва, али у боцу убацим два аспирина. Мада, најбољу поделу вина је дао покојни Миливоје Живановић Бамбула, првак Југословенског драмског позоришта: Прво, мора да буде ’ладно; друго, мора да га буде пуно и треће, мора да је џабе. То је чувена српска подела вина, за разлику од француске која је по годинама.
Рак на грлу претио је да му избрише сећања на живот који се само може пожелети. Срећан исход операције, пре три године у Лозани, допринео је да се чувени уметник шали чак и на ту тему.
– Када сам оперисао рак на грлу, био сам на самој ивици смрти. Анестезија је смрт у малом, али нисам осетио да сам ушао у нешто тамно, ништавило без краја и почетка. Прво што сам видео изнад постеље био је мој пријатељ, чувени кардиохирург Паоло Валенти, који је контролисао рад мог срца. Смејао се као луд због тога што сам рекао у пи..ку материну када сам отворио очи. Био је срећан што псујем и говорим – глас ми је био спашен. Смрт је лепа, само не у кревету, волео бих да умрем за столом. Ми Капори отприлике живимо седамдесет пет година. Умиремо од срца или метка, а најбољи од нас од метка у срце.
Емил Волак
Текст је објављен у 78. броју магазина Сторy, 20. марта 2007. године .