Чињеница је: ако детету отклонимо све непријатности с пута, ако га служимо и превише га размазимо, одузимамо му из руку контролу над сопственим животом. Дете можемо да спутамо нашом превеликом љубављу.
Одломак из књиге „Самостална деца су срећнија“ Хајди Мајер-Хаузер (Лагуна, 2012.)
Првог дана у обданишту, Лилијана све помно посматра и иде од стола до стола. Намерно, непажљиво и муњевитом брзином обара Моникин цртеж на под и гази га. Затим узима Аланову уљану креду и њоме у пролазу жврља Анину слику, коју је она нацртала с великим трудом. Није прошло ни три минута а сва деца почела су да се чувају од Лилијане. Када им се она приближи, деца сакривају своје ствари. Крећем ка Лилијани. Цури јој нос.
„Где ти је марамица?“, питам је.
„У гардероби!“ Она шмркће и жели да јој донесем марамицу. Хватам је за руку и одлазим с њом у ходник где јој је окачена одећа. Након одређеног времена Лилијана пркосно извлачи марамицу из џепа и баца је пред моја стопала. Ја се не померам.
„Мораш да ми обришеш нос“, наређује ми.
Ја се удаљавам. Лилијана пркосно брише нос и баца прљаву марамицу на под.
„Прљава папирната марамица баца се у корпу за папир која стоји тамо“, кажем јој одлучно. Лилијана ме одмерава од главе до пете, затим одлучује да подигне марамицу и да је баци у корпу.
Покушавам да заинтересујем Лилијану за неку игру, водим је до места где стоје маказе и папири. Запањена сам јер схватам да она не зна да користи маказе. Она ме несигурно гледа, затим удара маказама о сто. Мајка је Лилијану почела да води у обданиште тек са пуних шест година, међутим морала је већ након две недеље да је испише јер васпитачице с Лилијаном нису могле да изађу на крај. Дете тако није имало никакву шансу да се прилагоди најједноставнијим свакодневним активностима. Показујем јој како се држе маказе, помажем јој у једноставној вежби. Лилијана нема стрпљења. Након пола минута она устаје и покушава да исече Петрин сашивени узорак. Богу хвала, ништа се није догодило, али Петра је љута. Одлучно хватам Лилијану за руку и остављам је да седи сама за столом.
„Током следећег дана запажам да је Лилијана веома несамостална и тај велики недостатак покушава да надомести тако што непрестано малтретира своје другаре и жели да их на било који начин повреди.“
„Лилијана“, рекла сам јој, „мораш да останеш овде док не престанеш да повређујеш своје другаре“. Стојим поред ње док не одлучи да се не помера са столице. Током целог преподнева на високом сам степену опреза. Атмосфера у обданишту је напета.
Током следећег дана запажам да је Лилијана веома несамостална и тај велики недостатак покушава да надомести тако што непрестано малтретира своје другаре и жели да их на било који начин повреди.
Наредних недеља покушавам да помогнем Лилијани да буде самостална и изненађена сам како она брзо обавља постављене задатке. Када је реч о њеној нетолеранцији према другарицама и друговима, мотрим на њу опрезно и непрестано.Након четири недеље Лилијану не можемо да препознамо. Све је самосталнија и послушнија, све сигурнија у себе. Она повремено покушава да задиркује понеко дете и притом се догоди и да га удари. Али такво понашање нестаје током наредних дана. Лилијана постаје стрпљивија, а по њеном изразу лица рекла бих и да је задовољнија. Мајка је изненађена, а како ми се чини, и мало узнемирена.
Жена се одрекла посла који је волела како би била са својом породицом. Она жели да размази свог мужа а нарочито децу, да им одагна све животне непријатности, да буде ту уз њих онолико колико може. То је њен животни смисао, животни задатак. Лилијанина мајка често је разочарана јер деца не знају да цене њену љубав и њен труд и не узвраћају јој на то онако како би она желела. Мајка сматра да су јој деца размажена, себична и надмена. Али то су ипак деца, рекла ми је. Она жели да им олакша живот. Самосталност? Да, то могу да науче и у школи, објашњава она. Живот нас не мази и показује своју сурову страну још док смо деца. Мајка жели да пази на своју децу као мало воде на длану и признаје ми да их радо служи и да деца тако зависе од ње. „Шта ту није у реду?“, пита она.
Није свака помоћ заиста корисна.
Постоје мајке и очеви који силно размазе своју децу, желе да им удовоље у свему, онолико колико могу, испуњавају синовима и ћеркама сваку жељу, желе да им живот учине срећнијим, испуњенијим и лакшим. Многи од њих искусили су као деца потешкоће и муке, недостајали су им љубав, сигурност, разумевање и ослонац и сада имају само једну жељу: да њиховој деци буде боље. Међутим, постоје и они родитељи који су у свом детињству били превише збринути, заштићени и размажени, па су и од своје деце направили беспомоћне и неспособне људе.
Све се тако брзо дешава: ступимо у брак и чезнемо за децом. Заклињемо се да ћемо деци поклонити сву љубав, да ће она расти у дивном окружењу, мислимо да ће све бити добро и испуњени смо великом надом и радошћу.
А онда на свет дођу деца. Неосетно, постају центар породице и захтевају од нас све. И од самог почетка не иде тако лако како смо о томе маштали. Није лако упркос свој тој љубави! Постајемо обесхрабрени, беспомоћни. А када чујемо како пријатељици из фитнес
клуба васпитање деце тако лако полази за руком – она о томе прича увек када после тренинга одемо на кафу – осећамо се још бедније. Не можемо више да поднесемо ту ситуацију. Као и све оне лепе маме из дечјег парка које, чини се, све с лакоћом држе под контролом. Не можемо да признамо да имамо проблеме. Ми то једноставно не можемо!
„Бескрајно волимо своју децу. Међутим, наша преданост није увек довољна. Јер деца у одрастању морају да овладају потребним вештинама како би израсла у јаке људе, који ће знати да се снађу у свету.“
Чини се да су мајке у одгајању детета често усамљене, осећају се неспособно и разочарано. Шта забога радим погрешно? Како да се носимо с тим одговорним задатком – то је највећи изазов који постоји! На то човек једноставно није припремљен.
Мајка нам прича на курсу:
„Када је наша ћерка дошла на свет, била сам одушевљена тим недокучивим чудом живота. Могла сам сатима да седим и да посматрам то мајушно биће које смо ми створили. И знала сам: нашем детету ће бити добро. Ово моје благо пазићу као кап воде на длану! Све ћу учинити само да оно буде срећно. И чинила сам све! Од почетка сам му испуњавала сваку жељу и трошила на то неизмерну енергију. Прошли су месеци док нисам приметила да наша мала девојчица има контролу нада мном, да је нервозна и да ме је потпуно окупирала. Питала сам се шта то радим погрешно, одрекла сам се себе и својих жеља како бих задовољила њене потребе. Сада наша ћерка има четири године. Плаче од јутра до вечери, никада не жели да се игра сама, и то је неиздрживо. Наш брак трпи због тога, а мој муж доста времена проводи ван куће. Мислим да сам превише размазила своје дете и тиме сам уништила све што сам имала!“
Бескрајно волимо своју децу. Међутим, наша преданост није увек довољна. Јер деца у одрастању морају да овладају потребним вештинама како би израсла у јаке људе, који ће знати да се снађу у свету. За родитеље је то дуготрајна и често захтевна борба, ако не и најодговорнији задатак који морају да обаве, а то је сигурно тежи и захтевнији рад од универзитетских студија!
Многи родитељи отклањају својој деци и најмању препреку с пута и желе да их сачувају од животних тешкоћа. Помажу деци колико могу, несебично их ослобађају сваког терета, непрестано се труде да им испуне сваку жељу, само да деци буде добро. Има много родитеља који се толико намуче око своје деце да доведу себе до стања физичке и психичке исцрпљености. А дете је и поред тога незадовољно, мрзовољно и незасито у својим захтевима.
„Моја петогодишња Регула не зна да се игра. Увек је припијена уз мене и пита ме чиме би могла да се занима. А када јој предложим нешто, она одбија моје предлоге. Регула једноставно није заинтересована ни за шта. Непрестано ме изазива и жели да само њој посвећујем време. А када јој не испуним захтеве, настаје пакао: изазива ме својом непристојношћу, просипа сируп на тепих, баца кутију са финим бисерима низ степенице и виче како ћу опет морати да се потрудим и да их покупим. Понекад се намерно умаже док једе, само да бих ја морала поново да је пресвлачим. Регула неће сама да се обуче. Ниједном није сама обула патофне. А када ја то нећу да урадим уместо ње, настане хаос! Ја се тако изнова мирим са ситуацијом, услужим је због мира у кући или, боље речено, зато што не могу више да поднесем њене сцене. Немам више живаца ни снаге. Због тако ужасних сцена понекад пожелим да је никад нисам родила.“
Није свака помоћ корисна!
На мојим курсевима захтевам од родитеља да опишу како би се они осећали да су несамостални. Тада их замолим да ову књигу одложе на пет минута и да почну да размишљају као несамосталне особе. Молим вас да запишете своја размишљања на ову тему и да их затим прочитате.
На моје питање како се осећа особа која је несамостална, полазници курса су написали:
• „Не бих био самоуверен, био бих обесхрабрен и нерасположен, осећао бих да не могу ништа да урадим сам.“
• „Ослањао бих се на друге уместо на себе.“
• „Осећао бих се неспособним у односу на партнера, ослањао бих се на њега. Често бих партнера питао за мишљење како бих схватио да ли је то што радим добро или није.“
• „Сумњао бих у себе, потцењивао бих друге и мучио бих своје колеге и свог партнера.“
• „Био бих осетљив на критику зато што сам несигуран у себе.“
• „Осећао бих се беспомоћним у непознатим ситуацијама или конфликтима који морају да се разреше. Мислим да бих лоше процењивао шта треба да урадим.“
• „Био бих препуштен себи, не бих прихватао новине јер бих их се плашио.“
• „Бежао бих од одговорности, зависио бих од других.“
• „Мислим да бих имао дубоки осећај бескорисности.“
• „Мислим да бих био егоиста.“
• „Не бих могао искрено да волим јер бих се сувише бавио собом.“
„Има много родитеља који се толико намуче око своје деце да доведу себе до стања физичке и психичке исцрпљености. А дете је и поред тога незадовољно, мрзовољно и незасито у својим захтевима.“
Једна полазница курса је рекла:
„Несамостална особа можда би и могла на неки начин да се осећа добро, ако би живела у окружењу које јескројено према њој. Несамосталност има и својих предности. Ипак, несамосталним особама неопходна је помоћ да би изразиле своје жеље, оне никада не одрасту.“
Један отац је написао:
„Када бисмо били несамостални, не бисмо знали да испољимо своја осећања. Не бисмо се осећали прихваћенима у неком друштву, нико нас не би схватао озбиљно, а ни ми не бисмо никог схватали озбиљно.“
Многи родитељи превише размазе своју децу. Зато им дајем задатак да запишу како се осећа несамостално дете.
Полазница курса описује:
Несамостално дете осећа се отприлике овако:
„Ја ово не могу сам. Без одраслих сам беспомоћан. Други све знају много боље од мене и зато ништа и не покушавам да урадим и радије их посматрам. Осећам се глупим, неспособним и мање вредним. Немам своје идеје, јер нисам мотивисан и зато сам лењ. Не знам шта је то успех јер одрасли све обављају уместо мене.
Љубоморан сам на моје самосталне другове и некада покушавам да им се светим. Често сам мрзовољан и нерасположен, злобан, непријатан и пркосан.
Одрасли морају за мене увек да буду ту како би ми испунили жеље. Желим да се увек посвете само мени, иначе ми постаје досадно и зато правим глупости или једноставно дангубим.
Упуштам се радо у тешке расправе са родитељима како бих их приволео да ми испуне жеље. Не уживам ни у чијем друштву и осећам се усамљено, јер ме други избегавају.“
Када ми је полазница курса предала папир, рекла је:
„Након записаних реченица о томе како се осећају несамостална деца, схватам да су размаженост и зависност од других велика препрека за дечаке и девојчице.“
Друга полазница курса, која се жалила на депресију, рекла је:
„Несамостално дете мисли да не може само да обави свакодневне задатке зато што то уместо њега чине одрасли. Реченице као што су: ’За то си још увек мали’ наводе дете да сумња у своје способности. Дете зависи од својих родитеља. Та зависност настаје зато што одрасли одређују за шта је дете способно, а за шта није. Дакле, детету постаје досадно. Оно такође не учи да сноси одговорност и последице за своја дела. Дете постаје лењо, себично и искоришћава друге.
И сама сам до недавно била дете. Нажалост, несамостална сам и веома се плашим да ћу нешто урадити погрешно. Осећам се бескорисно и дубоко обесхрабрено јер не знам да ли бих сама могла нешто да остварим и променим. Пошто ми недостају позитивна искуства, плашим се да преузмем контролу над својим животом. Предајем се, задовољавам се тиме да овако живим и радије ствари препуштам другима.
Несамосталност вас чини несрећним, јер нисте искусили успех захваљујући коме можете да кажете: ’Ја сам урадио то и то.’ Деци су потребна корисна искуства да би постала самостална!“
Наравно, ово се не односи на свако заштићено дете. Сигурно је ипак то да несамостално дете, дакле дете које зависи од других, губи осећање самовредновања. Дете је несигурно и када своје мане прикрива непристојношћу, наметљивошћу, кукањем или агресивношћу. Дете је често уплашено и ћутљиво, у сваком случају много захтева од родитеља, од одраслих.
„Несамостално дете мисли да не може само да обави свакодневне задатке зато што то уместо њега чине одрасли. Реченице као што су: ’За то си још увек мали’ наводе дете да сумња у своје способности. Дете зависи од својих родитеља.“
У обданишту су таква деца најчешће пасивна. Недостаје им самоповерење и уплашена су. Не умеју да се снађу у непознатим ситуацијама. У обданишту нису опуштена, осећају се беспомоћно и напуштено. А када деца одрасту, неће више бити родитеља који ће моћи брзо да реше њихове проблеме. Тако се наша велика и добронамерна брига за децу окреће против њих. „Не, то сигурно не бисмо желели!“
Чињеница је: ако детету отклонимо све непријатности с пута, ако га служимо и превише га размазимо, одузимамо му из руку контролу над сопственим животом. Дете можемо да спутамо нашом превеликом љубављу. Као резултат свега настаје човек који је неспособан за живот. Најгоре је то што детету себично понашање неће олакшати живот, оно неће моћи да изгради и негује здраве односе јер, осим родитеља, нико неће желети да прихвати његову размаженост.
„Зар није превише тражити од детета да буде самостално? Наше дете је још мало. И желела бих да оно још неколико година буде уз мене. Тако је мило! И ко зна да ли ће за неколико година и даље бити тако слатко. Искрено, желим да моје дете још мало зависи од мене. Ионако ће кроз живот научити да буде самостално.“
Деца родитеља који имају овакав став нису (нарочито не у пубертету) самостална и неће знати како да се снађу у овом суровом свету. Да ли им заиста желимо тако нешто?
Не заваравајмо се: имала сам искуства с многом децом која су морала да се боре са неиспуњеношћу и несигурношћу, с децом која нису знала да буду самостална зато што су им родитељи – често из добре намере и бриге – то ускратили.
Није свака помоћ заиста корисна.
Несамостално дете које је центар породице поставља свом окружењу невероватне захтеве и постаје тиранин. Пошто му се родитељи не супротстављају, дете није научило како да се суочи с непријатношћу.
Желела бих да напишете пар речи о томе како се осећа самостално дете. Још једном вас молим да књигу одложите са стране и размислите о томе пре него што наставите да је читате.
• Дете има поверења у себе и има здраво осећање самовредновања.
• Дете је активно.
• Дете је окренуто стварности.
• Дете се осећа корисним. Њему се може нешто поверити.
• Дете је спонтано.
• Дете је жељно знања и има изражену радозналост према свету и животу.
• Дете је мотивисано, игра се и постиже све посвећеношћу, мотивацијом и стрпљењем.
• Дете може да испланира свој дан онако како оно жели.
• Дете се не обесхрабрује тако лако. Када у нечему не успе, прихвата то. Следећи пут ће сигурно бити боље.
• Дете може да брани свој став и своје мишљење. Зато оно пред групом познатих или непознатих људи има храбрости да каже „не“.
• Дете има пријатеље, може активно да учествује у свом социјалном окружењу.
• Дете други схватају озбиљно и оно схвата озбиљно друге.
• Дете може, према свом узрасту, да преузме одговорност.
Под самосталношћу не подразумевам то да дете може да уради све што замисли. Мислим да родитељи не би требало да детету дозволе баш све. Знамо да дете још није способно да само постави границе у ономе што ради.
„Несамостално дете које је центар породице поставља свом окружењу невероватне захтеве и постаје тиранин. Пошто му се родитељи не супротстављају, дете није научило како да се суочи с непријатношћу.“
Самосталност о којој овде говорим супротставља се зависности од других и упућености на друге. Деци је, већ у раном периоду живота, потребно да ураде нешто сама, без помоћи одраслих, и способна су за то.
Објаснићу вам, кроз примере, како би то требало да изгледа у пракси.
„Помози ми да то урадим сам!“
Ова реченица јесте срж Монтесори методе.
Посматрала сам мајку и једногодишњу ћерку како стоје на ниском ивичњаку. У уској уличици готово да није било саобраћаја. Дакле, није било никакве опасности. Девојчица је желела да се забави, па се изнова пела на ивичњак и изнова је силазила с њега. Из страха да ће се девојчица повредити, мајка ју је ухватила за руку и по двадесети пут јој је рекла:
„Пази, иначе ћеш пасти!“
Девојчици није успело да се отргне из мајчине руке, наљутила се, почела је да вришти и хтела је да је мајка носи.
Какву шансу је девојчица пропустила: да радосно научи своје прво пењање уз степенице! Шта је једна мала незгода у односу на могућност да дете осети делић своје независности?
На степеницама стоји Марија Ана, која има петнаест месеци. Девојчица се држи чврсто за гелендер и жели да истражи сваки угао. Ја стојим неколико корака даље и напето је посматрам. Она ме гледа радознало, затим показује на мачку која се чисти на одмаралишту. Марија Ана вришти од задовољства и полако се пење уз степенице, неуморно брбља и показује ми мрава и папирић од бомбоне на степенику. Мајка нам се приближавала посматрајући да ли је све у реду, а у разговору који је уследио, указала сам мајци на то колико је њена мала ћерка самостална.
„Знате ли да се Марија Ана једном саплела и да је пала низ степенице, али се није повредила. Због тога сам пребацивала себи. И поред тога, поново сам је пустила да се сама пење на горњи спрат. Горњи део куће је одвојен и мислим да је прилично безбедан за дете. И ако се Марија Ана поново саплете, држаће се чврсто за гелендер. Да ли бих била у праву када бих је због свог страха спречила у тој авантури? Мислим да не бих, зар не?“
Често потцењујемо децу. Дечје способности много су веће него што можемо да наслутимо. На мој курс често долазе изразито срећни родитељи који ми говоре:
„То је невероватно! Нисам знао шта моје дете све може да уради. И сада је оно задовољније, спретније и стрпљивије него раније, када сам га ја штитио и надзирао.“
Дозволити деци да буду самостална није увек пријатно и захтева од нас стрпљење, као и одрицање од нашег уобичајеног радног темпа. Међутим, када дете постане самостално, у томе ужива цела породица. Деца ће ретко зависити од нас а самим тим ћемо и ми имати више времена за опуштање.
Извор: detinjarije.com