Можда нисам добра мајка јер га не пазим по стандардима новоталасног родитељства

октобар 06 20:31 2017

 

Јесте, данас је тешко бити родитељ, закључак је савременог родитеља.

Не умем да направим праву аналогију зашто се данашња деца толико разликују од нас некад. Вероватно зато што се заправо не разликују уопште, већ раде исте ствари као и ми у детињству, у оквирима које познају и које оводанашње одрастање носи. А ми родитељи избомбардовани информација са свих страна, како да казнимо свако искакање деце из увреженог колосека друштва и оквира понашања које нам се намеће, идемо из грешке у грешку.

Kад кажем „увреженог колосека друштва и оквира понашања које нам се намеће“ само имајмо на уму које нас то друштво васпитава већ деценијама и пласира нам стандарде вредности. А ми, у већини случајева, ми опет желимо да нам деца мирно стоје у тој врсти поштујући та иста правила. Никада није било више трибина, текстова, расправа, студија о одгајању деце, а непрестано напредујућа технологија дала је свима нама јавни глас и мишљење, као и могућност да исто делимо на све стране. Толико расправе, а деца „све гора“.

 

Сећате се кад те били деца и могли се играти напољу, чак до мрака? Ехеј, до мрака, јурећи се огребаних колена. Сада се плашимо да пустимо децу из видокруга. Постајемо окарактерисани као неподобни родитељи ако децу од 9 година пустимо да се сами играју напољу, у парку иза куће без нашег присуства.

Нема потребе да се слажете или не са овим ставом, мени је недавно управо тим и таквим речима од школског ауторитета предочено: „Шта ће он сам напољу? Ипак је мали, има само 9 година, морате га пазити. Направиће нешто и после ће бити касно“. Прогутала сам гласно кнедлу. „Морате га пазити“ ми одзвања у ушима.

Можда нисам добра мајка јер га не пазим по стандардима новоталасног родитељства. Родитељства које брани детињство на које су ти исти родитељи некада имали право.

Можда сам лоша мајка јер га не држим за једну руку док он другом покушава да се попне на љуљашку са скоро 10 година… Kарикирам али, уистину није ли то тако?!

А, не, ја нисам лоша мајка јер ја баш пазим на своје дете, на његове потребе, на његову жељу да има детињство, да се попне на дрво, да шутне лопту што јаче може па како му Бог да, да трчи и знојав пије воде. Ниједно дете од тога још није свисло па неће ни моје. О детету се брине тако што се не спутава сопственим страховима. Није брига тако што ће да ме држи на путу до школе за руку и клима послушно главом док ја теглим његов ранац. Тако не бринем за њега, тако од њега стварам кретена. Чега га штитим, његове обавезе да брине о основним стварима и себи? Хоће ли ме тада погледати умилним погледом школски ауторитет и дати мени одличну из владања као брижној мајци.

На страну то што сам мајка коју су као дете држали у стакленом звону, све ме штитећи „од живота“. Али ја сам мајка која је по зачећу овог јастреба ког гајим донела одлуку да ће бити самосталан у стварима примереним његовим годинама. Зашто је то небрига, зашто је то за осуду?

У реду, направиће неку глупост сигурно. Можда ће рећи неку ружну реч, покошкати се са другарима па после 5 минута поново на терену с њима јурити за лоптом. Знате ли дете које није направило неко „шајзе“ ма како ви над њим бдили? Ја не знам.

Али познајем родитеље који ће категорично стати на страну свог детета са реченицом: „Ја познајем своје дете, оно то никада не би урадило. Моје дете мени све прича и ми немамо никавих тајни и он/а би рекао да је тако нешто урадио, али он то сигурно није“. И после није ни чудо, што просветни кадар не зна шта ће, не са децом него с родитељима.

Откуд вам идеја да верујете да је ваше дете непогрешиво, да су само њега испровоцирали, да је оно савршено јер је ваше. А не, него зато што сте ви све предострожности применили како ваше дете никада не би направило никакав несташлук, а оно је, ето, ипак, испоставило се „само дете“. У психологији постоји термин којим се управо ово наведено објашњава: „Притиснуто јаче – горе више скаче“.

Па чекајте, зар причамо о томе да смо сви ми одрасли тако што смо били мали анђели својих родитеља, па сад под старе дане напокон имамо права да грешимо колико хоћемо јер смо сада сами одговорни за себе.

Није ли то круг, којим се окрећемо, а из кога навиру гомиле питања.

Зашто смо постали „хеликоптер“ родитељи, ко нам је рекао да је то добро и да ћемо тако сачувати децу од сваког проблема и незгоде, зашто су нам деца физички толико слабо способна ма колико их ми водали по којекавим тренизима и радионицама? Зашто немају маште и не умеју да се играју више?

Па зато што им је боље тутнути у руке таблет или телефон, да ћуте мало јер од досаде не знају шта ће, боље је да су код куће у соби јер су нам ту на оку, боље него ризиковати да су напољу јер тамо…напољу…владају свакакви изазови.

Па људи моји, били смо деца, па да не беше изазова какво бисте детињство памтили и шта би од нас данас било?

Не, ово није текст који пропагира дечију анархију и неваспитање, да одмах будемо начисто.

Ово је текст којим само хтела да кажем да од властитих страхова не можемо побећи тако што ћемо децу спречити да буду деца.

Детињство се има само једном и целог се живота за њим после пати.

Мислите о томе….

текст: МАРИЈАНА СТОЛИЋ

Извор: lolamagazin.com

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.